Naša iskonska potreba da ono što kupimo - iskoristimo do krajnjih granica, pa i preko toga. Loša navika na koju nas je naterala puka siromaština, onda kada smo počeli da se odričemo bilo kakvog luksuza, tj. kad smo prestali da živimo, a počeli da preživljavamo.
- Joco, što ne pojedeš te ćevape, šta mrljaviš koji moj?
- Tata, ne mogu više, crknuću :plače:.
- Jovana, smaži ovo što osta od ovog kilavka!
- Kako to misliš, pa jedva sam pojela ovu suvu lepinju što si me naterao.
- Ženo, na ti!
- Beži bre, skote, 'oćeš da puknem?
- E, mame vam ga, znači sve moram ja. Alo, nezahvalnici :njam, njam, njam:, sve je to plaćeno! :malo glasnije da ga čuje konobar: I preplaćeno!
-------------------------------------------------------------------------------------------
- Gospodine, nije red da tučete svoju ženu, pa tek ste se uzeli. Na šta to liči, šta ćete tek da radite za koju godinu, kad stignu veći problemi?
- Ti pandur, hik, ne kenjaj, umal' ti ne reko'! Pitaj njenog brata, kad mi je prodav'o onomad, steram im ga majke oboma, hik! Sve sam ja to krvavo platio! A ovamo ne zna ni kajganu da spremi, kad dođem umoran iz kafff..., hik, firme.
Jebajga, ja sve k'o hrčak prikupljam, zauvar je štonovele, nikad ne znaš kad će ustrebati ;-)
bravo, jednom je čak i moj ćale rekao da ne može više od naših ostataka, dan danas se kaje :) +++
Ovo me podseti na Vokija Kostića. Sećaš se kako je bio debeo? Kaže, počeo je da mršavi kada je shvatio da je uvek veća šteta baciti u sebe, nego u kantu :)