Izraz kojim iskazujete svoje mirenje sa realnošću, za koju znate da u nekom normalnom svetu nikako ne bi bila realna. Izraz koji koristite kada vidite nešto što vas ostavi otvorenih usta, iako ste mislili da ništa više ne može da vas iznenadi. A takvih stvari će uvek biti, ma koliko da je čovečanstvo pomerilo granice realnosti. Zbog toga i ovaj izraz nikada neće izgubiti smisao, jer će se uvek naći situacija u kojoj može da se upotrebi.
Inače, ovu rečenicu izgovara Dragomir Gidra Bojanić u filmu "Marš na Drinu", a može da se kaže i: "Svega ima u Božjoj bašti".
Primer se dogodio u vrlo bliskoj prošlosti, tačnije juče. Krenuo sam kod super_woman, sedim u autobusu koji treba da krene i usput se doporukujem sa njom. Zabezeknut prizorom koji vidim na stanici, odlučujem da je pozovem...
- E, morao sam da te "okrenem", jer nemam snage da ti otkucam ono što upravo gledam...
- Što, šta se desilo? Je l' krenuo bus?
- Evo samo što nije, al' ne zovem te zbog toga... Gledam kroz prozor dve klinke, jedna ima najviše dvanaest godina, a druga nema više od sedam... One puše...
- Pa šta ti je tu čudno...?
- Znam, ali one puše...! I ova mala je toliko mala da nije mogla da upali pljugu, pa je dala ovoj starijoj da to uradi. I pri tom nisu ni Ciganke, ni klošarke, ništa, dve sasvim normalne devojčice...
- Šta te tu čudi? Znaš da je Mačkica ( prijateljica koja predaje srpski u osnovnoj školi, prim. aut.), od šestaka zaplenila leksikon u kom je pročitala pitanja: "Kome biste iz odeljenja popušili?" i "Da li radite "ono" na času"... Darling, ništa ne treba da te čudi...
- U pravu si, svega ima u Božjem oboru... Evo ga vozač, sad će valjda da krene...
