Svetac te štiti i brani. Rogati reponja svaki dan postavlja pred tebe razna iskušenja, i bez svečeve pomoći bi upao u još veća sranja nego što su ova u kojima si. Za to ne traži mnogo zauzvrat, samo da ga poštuješ i da ne radiš na njegov praznik. A kako je čovek nezahvalna životinja, vrlo često se oglušuje o dobronamerna upozorenja da ne radi na crveno slovo. Posle se pita šta ga snađe.
U Knjizi o Milutinu Danko Popović opisuje kako su Milutinu izvršitelji odveli dve junice iz štale za porez. Milutin odlučuje da piše kralju, svom ratnom drugu, na Oplenac i da se požali. A majka mu odgovara:
- Ovo što nas je zadesilo, to je kazna zato što radiš i na crveno slovo. Nije za ovo tebi kralj kriv, nego si kriv sam - krčio si na Trijerarha.
Ja zato ne radim nikad ni u jednom danu u nedelji za svaki slucaj i ne pomeram se mnogo samo sedim sa kompom uvijen u makane jastucnice... YOLO
Apropo urosevog komentara
Ima jedno dve godine ja sa drugarima bio na picu i kad smo krenuli zove nas jedan da mu nesto pretovarimo neke komode. Ja sam odmah rekao ne ne dolazi nikako u obzir nedelja je ali su me oni nastavili ubedjivati i na kraju sam morao da odem kod njega da to zavrsimo. Te veceri nakon svega toga ja na kilometar od kuce idem peske kad šinu grom obasja kao da je podne sunce ti prepolovi drvo na moje oci e tad sam reko tad i nikad vise a ovi moji drugovi svi su sledeci dan imali saobracajke.
Добро кад није изгинуо ко мој деда (трактор га на пола пригњечио кад се преврнуо)... А лепо му моја баба рекла да не ради на црвено слово, а он још похулио... Не зезам се, озбиљно.
А и сам доживех да намерно отац и сестра нису хтели да ме послушају него су лепили тапете у недељу, и то им није било доста него мене "натераше" да се попнем на столицу да један део који намерно нису лепо залепили ја залепим (место за иконе). Кад сам залепио рекох: ,,Ето и ја нешто данас урадих." Чим сам то реко столицу као да је неко мачем на пола пресеко. Одједном сам стојећи се нашо на земљи и испод себе видех скршену столицу. Бог ме поштедео тада, ваљда јер нисам вољно радио, него хтедох да буду равне тапете где ми стоје иконе, а не онако надувене како их моји оставише. Столица је платила уместо мене. Они ми тада рекоше: ,,Немој ти више недељом да радиш." Чак и они видеше да то није случајност.
А моји су терали по своме, радили су на празнике и свашта им се догађало: ћале се оклизнуо на повраћку неког "наркомана" и поломио ребра на степеништу које води у подрум кад је хтео да ради нешто непотребно што је могло да се одложи за следећи дан, кад је скидао у кухињи линолеум у недељу откачи му се столица на расклапање, падне уназад и разбије главу о зид (замало да погине), и тако даље. И видех шта се све догађа онима који раде недељом и на велике празнике. Свети су писали и упозорили нас, па ко неће да послуша сам је крив.
Вероватно ће неко да помисли да се шалим, неко да су то случајности које су се баш тада десиле па сам их ја повезао са својом вером, неко ће можда да се шали како је столица пукла јер сам се угојио, да ми је отац смотан и томе слично, није битно. Ко не верује повероваће. Ко неће на туђим грекама да се учи, учиће се на својим, а некима ће црвено слово да постане црни и последњи дан ко мом деди, а он није једини који је страдао због хуљења и рада на велики празник...
Није ми намера да неког плашим, убеђујем (да се расправљам), вређам... Ово је мој последњи коментар овде (на Вукајлији), желим вам свима све најбоље. Ај здраво.