Nas dvadesetak smo na roditeljskom sastanku, ćutimo, slušamo tiradu i buljimo.
Ona, Sveuzvišena Razredna, je podelila u 6. razredu 6 kečeva na polugodištu (predaje im geografiju), deca su besprizorna, ona ne ume više sa njima da izađe na kraj, svi se nastavnici žale, opšte rasulo...
A mi, roditelji, treba da znamo da su ocene odraz nerada (jer su loše), a da je ona dala sve od sebe "ne da oceni neznanje, nego da pronađe njihovo znanje". Uostalom, ko nam je kriv, da smo više radili i provodili vreme sa svojom decom ko zna-bilo bi njoj lakše...
Mi i dalje ćutimo, gledamo je i niko se ne usuđuje da prozbori. Čudimo se : zacrvenela se, mlati glavom, cima nogom kad sedne, ko god joj se obrati-ona ga posere...
Mi smo najgori roditelji na svetu, ali ne zato što je Sveuzvišena Razredna tako rekla, nego što joj se nismo napsovali svega po spisku i stavili je tamo gde joj je mesto.
Strah od ludaka je čudo! To je strah od osvete ludaka : ko zna kako dete može da ispašta?!
