Instant odgovor na krajnje stupidno pitanje. Drzak naratorski potez poput Skandinavkse odbrane koji seče sagovornika kao đus votka maloletnicu i ostavlja prostor za eventualni odjeb.
-Jao, pazi što cepa Trupsta Đura remiks, pa kaž...
-Vratio sam se matori.
-Kad pre, šta je bilo?
-Ništa prišao sam joj bez obzira što su tu njene drugarice, baš kao što si rekao...
-I?
-I kažem, ćao izvinite ali moram da vam ukradem Marinu na par minuta. Na to se brecnuo onaj njen mali Smigol, šta će ti Marina. Gledam ja nju, mislim se pička ti materina...
-Ne seri da si to rekao?
-Jel si lud, nego krenule ostale hijene iz čopora, da, šta će ti, sram te bilo. Iskuliram, bacim Pol Njuman pogled i šmekerski lagano je zamolim da popije piće samnom.
-Pa jel pristala?
-Za divno čudo jeste. Odemo mi do šanka ona naručila koktel mnogo-sam-ful-riba a ja Zaječarca. Bacim spiku o Žan Batist Poklenu, ona je književnica kao neka i loži se na to. Čak sam bacio koji stih iz Kanconijera pošto rade Frančeska Petrarku, na šta se ona osmehnula i uhvatila me za ruku.
-Al si se spremio, svaka čast.
-Da, elem, krenem ja nju da poljubim i kažem ono famozno da je mnogo lepa večeras i ona se izmakne. Kaže, kako sam to lepa? Meni tu pukne film i bez razmišljanja joj kažem 'Tako lepo, plava si, imaš bulju za medalju, jebo bih te'.
-Pedala, a?
-Ceo bajs.
