Jun, subota, 12 i nešto, trube automobili u koloni. Neki su se ljudi venčali. Sećam se vremena kada smo voleli da izađemo, vidimo i otpozdravimo. Na trenutak se izmeni dan i bude nam nekako milo i lepo. Neki ljudi se vole i odlučili su se na zajednički život. I činilo se da se tako oseća čitava ulica i svuda gde je snaša prošla.
Danas već, ove trube samo na trenutak bace u sećanje kako je to bilo pre. Dugo zapravo i nisam čula kolonu i trubače, čitav taj svadbeni žagor. Prepozna se samo slušanjem. Prepoznala sam i sada o čemu se radi, ali kao da se okruženje promenilo. Vreme ili možda ljudi... Sad su ove trube bile neprimerene i bučne. Da, da, sve je to lepo, ali veselite se u tišini. Nemojte nas ometati po ovoj vrućini, ma ni tih par minuta. A koga to nas. Ne mene samu u ovoj sobi na kauču, nego sve nas. To kolektivno nečujno negodovanje oseća se podjednako kao i, pre 15 ili 20 godina, ona zajednička radost.
