Jun, subota, 12 i nešto, trube automobili u koloni. Neki su se ljudi venčali. Sećam se vremena kada smo voleli da izađemo, vidimo i otpozdravimo. Na trenutak se izmeni dan i bude nam nekako milo i lepo. Neki ljudi se vole i odlučili su se na zajednički život. I činilo se da se tako oseća čitava ulica i svuda gde je snaša prošla.
Danas već, ove trube samo na trenutak bace u sećanje kako je to bilo pre. Dugo zapravo i nisam čula kolonu i trubače, čitav taj svadbeni žagor. Prepozna se samo slušanjem. Prepoznala sam i sada o čemu se radi, ali kao da se okruženje promenilo. Vreme ili možda ljudi... Sad su ove trube bile neprimerene i bučne. Da, da, sve je to lepo, ali veselite se u tišini. Nemojte nas ometati po ovoj vrućini, ma ni tih par minuta. A koga to nas. Ne mene samu u ovoj sobi na kauču, nego sve nas. To kolektivno nečujno negodovanje oseća se podjednako kao i, pre 15 ili 20 godina, ona zajednička radost.
Savršena.
Količina emocija je ista. Umesto spremnosti da se deli radost, veći je "na gotovs" da deli negativnost svih oblika i intenziteta.
Uzgred, najlepša svadbena povorka koju sam susrela je bila biciklistička! Upicanjeni, veseli i okićeni!