Treća velika seoba Srbalja

... tako ja među robotima mutantima onim briselskim, reko u sebi, jebo vas ceo ovaj protokol, al bolje da ćutim... će me dezintegrišu očas posla... I tako jedna mutant-glava s perikom okreće se ka meni, kaže:
- Gospodine, ne očitavam Vaš ID čip, molim Vas, identifikujte sebe i navedite razlog Vaše posete.
Ja kipim, gadno mi to, nit čovek, nit sprava, Boga pitaj šta je, pu-pu-pu, lebdi pola metra nad zemljom i sad to mene ispituje. Al šta ćeš... Za dobro naroda, moram. Sve ja njemu lepo objasnim. I kako sam Srbin (tu se on kao malo začudi), kako smo pre sedamsto godina bili na braniku Evrope protiv invazije onog turskog Murtanta, i kako smo pre šesto godina dali po njušci švapskim Kilterovim transformersima onomad u Petom svetskom ratu (tu se ona nakaza kanda malo i namršti), kako smo posle rekli NJET Rusoaziji i kako je onaj Prutin teo na nas da pošalje supernanobote pa nije smeo, i sve ja njemu ispričo kako smo na kraju popizdeli i kupili od Kineza staru flotu, i a u kurac, dosta više – pravac Sirijus. A sad bi teli malo natrag, nema tamo ništa lepo, samo šiptarski gusari, a i neka nas nostalgija malo vuče. A ovo me čudo gleda nešto, pa sve trepće i širi one pipke, šišti, kaže:
- Poznat Nam je vaš slučaj. Vi ste svoju zemlju tom prilikom skupo prodali Otac-MONSANTU i Majci-磨瞯-ji. Možemo razgovarati o vašoj readmisiji, i modifikaciji, ali razgovori moraju biti samo na međudržavnom nivou. Neka nas vaša vlada na Sirijusu kontaktira zvaničnim kanalima. Vaša stara zemlja i onako više nikome ne treba, možete se vratiti kad se dogovorimo oko tehničkih detalja.
- Kakvoj, reko, modifikaciji?
Kaže ono čudo:
- Da biste se vratili, Vi morate, svaki pojedinac, proći kroz ceo ciklus promena koji je doživelo čovečanstvo otkada ste se otcepili od njega.
Ja puko:
- El to znači da će svi da budemo ko ti?! El to znači?! Jer ako znači...
- Manje-više - kaže mutant, a vidi se da ga boli briga. E tu popizdim. Reko im:
- Da se vi lepo nosite u pizdu materinu, dok je Zemlje i galaksije, Srbin mutant šetat neće! I da crknemo u svemiru, nikad! Zabijte u guzicu taj plan, ako imate guzicu... I svašta sam mu još reko, da nije bilo oni stražara s laserima, sve bi mu one cevke ičupao...

.... prvi oficir Prvoslav, strašan dan za sve, nakon samoubistva kapetana našeg poslednjeg izbegličkog broda. Avaj, tužnog li dana za sudbinu napaćenog srpskog naroda. Izgubili smo sve. Kapetan se vratio dole sa planete sav besan, kaže da ovi neće da nas prime nikako, da smo ostavljeni sami sebi i da je bolje da krenemo dalje, pa šta nam sreća da. Kao da nam ima još šta dati, kao da nas od miliona i miliona nije ostalo par stotina! Sreća! Zatim je otišao u svoju komoru, zatvorio vrata, mislili smo da hoće da se odmara. Posle oko sat, začuo se prodoran pijuk dezintegratora! Kad smo razbili polje sila na vratima, zatekli smo ga raznesene glave, dok je ruka još stezala dršku oružja. Šteta što je sakrio svoj dnevnik, sumnjam da je nešto i prećutao...
Nemamo više kuda. Sa Sirijusa (ironično, nekad smo ga zvali novi Sirbijus) izgnali su nas tuđinci, s kojima nismo mogli da se dogovorimo oko eksploatacije asteroidnog pojasa. Na Zemlji, očigledno, nisu nas hteli natrag. Još trenutak gledam plavu planetu ispod nas, i naređujem pokret, vorp 10. Kuda, gospodine prvi oficiru, koji kvadrant? Bilo kuda, svejedno. Bilo kuda... Nebula Belog Dvoglavog Orla, na primer. Možda nas tamo čeka sreća?