Bio je decembar. Vraćao sam se sa treninga. Napolju je bilo i previše hladno za jednog desetogodišnjeg dečaka, pogoto ako nije sirovina u njegovoj generaciji, što ja naravno nisam bio. Sneg je vejao, a ja sam se kretao brzinom puža. Kolena su mi klecala, što od hladnoće, što od raznošenja na kondicionalnom treningu. Obukao sam dva para običnih i jedne vunene čarape preko njih, al' nije vredelo, noge su mi bile zaleđene, sve do trenutka za koji nisam ni slutio da će se ikad u mom bednom životu dogoditi.
Na jednom mračnom ćošku ukazao mi se gadan prizor. Tri starija momka mučila su dečaka mojih godina. Srce je počelo sve jače i jače da mi lupa. Približavao sam im se. Šta uraditi? Pomoći vršnjaku ili samo ignorisati situaciju? Kada sam došao do njih, kao da se nešto probudilo u meni. To nisam bio ja!
''Ostavite ga na miru!''- promumlao sam. Pogledali su me gorko, a glas iz mojih usta bio je sve jači i jači. ''Pustite ga il' ću vas obesiti za muda!'' bila je sledeća rečenica, koju sam inače pokupio od ćaleta. Počeli su da se smeju i da mi se približavaju, onako ko u filmovima. Tada sam shvatio da zapravo imam muda! Nije me bilo strah od ta tri drkoša! Poljubio sam krst koji mi je visio oko vrata i zaleteo se.
Prvom sam pocepao arkadu, počeo je da beži vikajući ''Mamaaa!''
Drugi me je dosta zadržao. Rvali smo se. Ispala mi je patika. Valjda zato što su mi se noge oznojale zbog silnih čarapa. Uzeo sam patiku i pogodio ga po sred nosa. Pao je.
Treći je očigledno bio najveći mudonja. Izvadio je onu gvožđuriju, valjda su ga zvali neki bokser, nebitno. Setio sam se da mi je ćale poklonio kopačke iz njegove mladosti, imale su gvozdene krampone. Izvadio sam ih iz torbe i rekao frajeru ''Sad smo kvit, pucaj!'' Krenuo je na mene brzinom svetlosti. Dobio sam udarac u glavu, pao sam. Ležeći u snegu, primetio sam na prozoru obližnje zgrade tri devojčice iz četvrtog tri kako posmatraju ovaj nemili događaj. Kao da su mi dale snagu. Ustao sam i nabio sam drkošu kopačku u usta. Kad sam je izvadio, ispalo je i nešto belo sa njom. Valjda zubi, ne znam.
Sva trojica su plakala, a tri lepotice su se smeškale kraj prozora. Bio sam njihov heroj!
Onaj mučeni vršnjak mi se kroz suze zahvalio. Namignuo sam mu, iako nisam znao, i uputio se ka kući. U glavi mi je samo bila ta scena, bio sam premoćan! Ali to nije sve.
Šetajući, čuo sam kako me neko doziva: ''Pero!'' Okrenuo sam se. bile su to one tri devojke sa prozora. Pozvale su me gore i tu su ubijene još tri muve.
Telefon mi je zvonio bar dvadeset puta. Znao sam da je otac, al' sam takođe znao da će biti veoma ponosan kad mu kažem da sam premlatio tri nasilnika i da sam pojebao tri najlepše devojčice iz škole.
