Tri posleratna druga

Било их је петорица. Како се који женио, тако је улетао у кредит за стан на 30 година. Рата по рата и ето их. Сада прослављају ратосиљавање беде.

Мика: Да попијемо Неши за покој душе. Не преживе везивање за евро осме године, сирома'. Наплата животног осигурања је била једино решење. Велике жртве је поднео, јадник. Слава му.
:Сви просуше по пар капи па добрано отпише:
Жиле: Бог да му душу прости. Дете, донеси исто! А ред је да се сетимо и Шомија. Оно кад изгуби пос'о, кошташе га главе. Чуо сам да су га наплатитељи јурили до Бранковог моста, кад им је утек'о. Херојски. Нек му је лака црна земља. А што ти Саво не пијеш пиво на ову врућину?
Сава: Не иде Жиле, откад продадох бубрег оне тешке седамнаесте кредитне године, кабасто ми не лежи. Него, јесу се вратили твоји.
Жиле: Жена јесте, у полураспалом стању, ал ми деца нису опростила што их дадо' у бело робље оне кризне 2017-те. Смуцају се по белом свету, мали је ситни дилер, ал зато ћеру унајмљује само елита. Мико, си добро, што си ти стално тако блед?
Мика: Не спавам ноћима, браћо. Прогони ме кева у сну откад је са'раних са вилицом повађених златних зуба кад оно повећаше еурибор на 17%. А и почело да ми прокишњава у спаваћој, мораћу да дигнем креду да закрпим кров и поправим плафон, чуо сам, у Интеси дају...
Сава и Жиле углас: АААААААААААААААААААААААААААААААААААААА!