U osnovi, pešačiti do nekog određenog mesta - a nisi baš siguran kojim putem do njega stići. Kreneš peške onako, više po sluhu, bez nekog pravog navođenja ili orijentira, ali ipak znaš neki osnovni pravac, pođeš pa se nadaš da ćeš nekako stići do cilja. Računaš i na navigatorsku pomoć ljubaznih meštana koje ćeš sretati usput, a možda ti ponude i koju ljutu, da se malko okrepiš, valja se. Usled nepoznavanja okoline, veoma lako zalutaš pa se put oduži, time i reč trveljanje dobija više smisla.
Upravo zbog nepredvidivosti dolaska na cilj, podrazumeva i puko, besciljno lutanje sokacima sela i ulicama grada.
- Tajoooo....
- Miloše sunce li ti jarko pa vidiš li ti dijete koja su doba a ti još ne spavaš?
- Obećo si da ćeš ti večeras da mi ispričaš priču, jednako mi mama priča... eve čekam...
- A? Jel tako.. (u sebi: jes bre, jednako mu obećavam.. i crni Gvozdene!!.. kućeš sad?! ope sam zaboravio da se podsetim... čeka.. znam jednu!) Može li Crvenkapa?
- Može...
- Pošla Crvenkapa u šumuuu...
- Valjda krenula kod bake pa išla kro'šumu?
- Jašta no kod bake, nije kod đeda mog pokojnog sigurno!... i trveljala Crvenkapa tako kro'šumu i onda joj pade naum te poče da troši mrve leba za sobom da se ne sagubi u šumi, da zna kudije da se vrati posle, kojim putem da doje kući... i tako ti ona trveljala kro'šumu, trveljala, kad - trevi je vuk...
