Neko im valjda došapne da ponekad moraju ispričati neku tužnu priču iz svoje mladosti. Najzabavniji deo je kada loš političar na te "pi-ar-menadzerske" bljuvotine nasedne onda se sve obično završi groteskno i štetno po samog političara.
Primer je tužna burleska Borisa Tadića:
Tadić: "Spavao sam u bednim drvenim dečijim kolicima."
Pa, jebote, predsedniče, šta si očekivao u pedesetim godinama prošlog veka?!
Internet, u kolicima na mlazni pogon?!
Tadić: "Kao dete sam jeo leba, luka i masti."
Ma, marš u pizdu materinu! Pedesetih i šezdesetih godina to je bila sasvim normalna hrana većine ljudi, ko je još imao para i za šta drugo? Ljudi su gradili pruge, bez ikakve naknade, u radnim akcijama, većina građana je jela proju, puru, hleb i mast, naši roditelji su uglavnom odrasli na tome.
Tadić: "Kao student sam prodavao novine u Klubu Književnika."
Čekaj, Tadiću, stani malo, pička mu materina, studenti u zemlji u kojoj si ti sada predsednik, cepaju drva i hrane se solo pasuljem u ,,Tri kostura".
