Težak momenat u životu običnog čoveka, tj. onog ko ne pripada pravničkim gikovima.
Život je tekao lagano, opušteno, tu i tamo neka velika radost (ljubav, letovanja, završavanja škola...), tu i tamo neka velika tuga i bedak (umro bliski rođak, neki životni neuspeh)...prosto sve teče nekim normalnim životnim tokom.. a onda... dolazi i TAJ dan kada saznajete da vam nema druge nego da polažete neki ispit sa sufiksom "pravo" (krivično, procesno, građansko).
Događaj koji normalnu osobu preobrati u zatvorenog mračnjaka koga ni najbliži ne mogu prepoznati, psihijatri u konzilijumskom sastavu nemaju pojma koj' mu se desio...
Dotadašnja normalna osoba gubi kontakt sa realnošću svakim novim pravnim paragrafom na pamet naučenim, svakim novim centimetrom brade i danom nebrijanja povećava se izolacija i prekidanje odnosa sa najbližim osobama.
Onda dolazi dan D - materijalizovanje napamet nabiflanog gradiva, prinudno brijanje i kupanje novopečenog pravnog eksperta (jebiga ne valja se na ispit neokupan), iznajmljivanje profesionalne bubice ili zaluđenog studenta Pravnog Fakulteta koji će umesto vas skinuti govno sa vrata...
