Pojava koja je široko rasprostranjena na Balkanu i drugim postsocijalističkim zemljama.
Ogleda se u tome da završiš školu, nađu ti posao preko veze u državnoj firmi, i onda kad ti jednom nađu posao, ti se udaš za njega i ne može bog otac da te izbaci, jer te štite razni sindikati, a u međuvremenu možeš da se zajebavaš na poslu i zabušavaš maksimalno i da za to primaš platu, plus još malo usput kraduckaš ili si u šemi da pomažeš drugom da krade, jer boli uvo ljude za državno. Nije njihovo.
Takođe, fenomen udadbe za posao se odražava i na doživljavanje obrazovanja, naročito fakultetskog, pa tako imamo studente koji diplomiraju sa stavom ''Zbogom, knjige, zapaliću vas, da vas ne gledam više'', umesto da budu svesni da pravo učenje na pravom poslu tek posle fakulteta dolazi. Ali, pošto od pravog posla nema ni P i u firmama se nailazi na zabušavanja umesto na težnju ka napretku, nema ni potrebe za intelektualnim napretkom.
- E, gde si, čoveče, nisam te video 100 godina!
- Evo, tu sam, radim malo, malo pišem neke naučne radove...
- Pa, šta će ti to u životu?
- Interesuje me. A i volim da se bavim time.
- A, je li, kolika ti je plata?
- Minimalno nešto, ali meni je dovoljno za prvo vreme, dok se ne snađem.
- Znaš li kolika je meni plata?
- Kolika?
- Devedeset hiljada plus beneficije. A što je najjače, ne radim ništa. Dođem ujutru na posao, izblejim malo, onda odem po burek i nema me tri sata. Šef me toleriše, pošto je izvalio da sam ga provalio koliko krade. Ma, uživam!
