Opšte je poznato da su javne nabavke u Srbiji jako interesantan proces gde npr. cena pari čarapa za vojsku, ili podloga za miša u nekoj ustanovi može dostići i do 10000 dinara, ove skuplje stvari i da ne pominjem. Zbog toga se i osobe koje vole da se ugrađuju gde stignu porede sa ovim interesatnim fenomenom.
-Idemo na piće večeras
-Opa, otkud ti pare
-Obradio sam onu deviznu matorku iz kraja za 200 evrića, nije bilo baš prijatno ali morao sam jebiga, treba mi kinta, u krizi sam
-Kako 200? Pa ona plaća 500
-Ma meni Ćomi reko da je 200
-Jao sine, pa gde nađe Ćomija, on se ugrađuje ko za javne nabavke, ojadio te za 300 evra some!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.