Uspomene i ono što uz to (ne) ide

To je ono što ti ostane kad ostaneš bez nekoga. Ne mora taj da ode u večna lovišta, može samo da ode iz tvog života, za stalno ili privremeno, da izađe iz tvog dana.
Posle nekog vremena kad isčili gorak ukus od svađa i tenzije, kada je ta osoba sve manje u tvojim svakodnevnim mislima može da se desi neka sitnica….npr da ti padne ona šolja sa kravicom i da joj se razbije drška. Natera te da sedneš, osvrneš se po stanu i počneš da sakupljaš fragmente. Plavi Pal Mal na ivici kreveta. Džezva za moku. Lep ali preveliki džemper sa golim ramenom koji često oblačiš dok se spremaš da izađeš negde ali nikako ne uspeva da ti se uklopi. Po fiokama nešto veša i još neke sitnice. Jebene šare na posteljini… Nema svrhe otarasiti se tih stvari. Kad malo razmisliš umiruje te što su tu. I ta okrnjena šolja može još da posluži.
U kompu par foldera sa gomilom fotografija. Na nekima je baš ta posteljina na kojoj sad sedš. I to lice u različitim varijantama. Nasmejano. Pospano. Lice zgnječeno zagrljajem. Iznenađeno. Zadovoljno. Nasmejano glasno. Nasmejano tiho. Zamišljeno. Blisko. Na dlanovima možeš sasvim jasno da osetiš širinu tog lica. Nos. Bradu od šest dana. Rupice na obrazima.
Na ulici je drugačije. Tad ideš negde, misliš koji ćeš bus da hvataš, da li ćeš stići na vreme. Obaveze. Treba da se setiš nešto i da pojedeš tog dana, pa da se spremiš za grad uveče. Opet nezgodna zona. Gomila ljudi. Neka tuđa tela te guraju dok se probijaju do wc-a, tuđi pogledi te okružuju i tvoja koža počinje da oseća neki nedostatak, traži ono toplo i mekano skrovište. Tražiš rame uz koje ćeš da priljubiš lice. Nesigurnost.
I trzaj kad osetiš onaj miris...neko je u blizini zapalio džoint.
Možda se treba otarasiti makar one posteljine.