Iznenadna, nepoznata, naprasna pojava, tzv. ulična avet sa enciklopedijskim znanjem tvojih najmračnijih delova bistvovanja i snuždenom ziljavom facom promrzlog Bernandinca koja pravi sačekuše unezverenim dušama i obasipa hiljadu zašto hiljadu šta te bole pitanjima sve dok se do poslednje praznine gladne duše ne nasiti tvojim životodavno dragocenim vremenom.
- Eeee desiii bre Nikola. Šta ima?
- (ko si sad pa ti) Ooo ćao, ćao. Evo dobro sam, ti?
- Dobro sam. Pa šta je s tobom, što te nema?
- (de me nema i de me sad presrete kad mi se sere) Evo svuda pomalo, vamo-tamo, učenje i tako to...Šta ima kod tebe?
- Ništa, evo sad sam bila sa Vukašinom na pregledu, ceo dan je povraćao ne pitaj ništa.
- Aaa, a je l` Vule dobro? Kako njemu ide na faksu?
- Vukašin je kuče.
- Hehe šalim se malo. Pa dobro, lepo... Nego...
- Eee što se ne pojavi onda na žurci, dogovorili smo se da ćeš doći?
- Nemam pojma, nisam bio kući. Nego...
- Aaa opravdo si se sadaaa, sledeći puut neće proći hihihi...
- Daa, nego odoh...
- Kako ti je sestra, kako je njoj na faksu?
- Dobro, apsolvent. E stvarno žurim...
- Hmmm, dobra je ona čoveče, svaka joj čast. Jooj bre od kad te nisam videla... Jesi se malo ugojio?
- Nisam. Pa onda...
- Jesi jesi, gledaj ga (štipa za obraz). Hrane te lepo. Hihih bucko..
- Ah da...
- Bucko bucko, hihihi.
- Eee izvini je l mogu da te pitam nešto?
- Reci bucko hihi?
- Pošto vidim da ti ne pada napamet da staneš, a i svejedno sam se ukenjao, bi li makar mogla da mi se smiluješ i kažeš ko si?
