Ono što daje snagu pedijatru koji nema svoje dece.
Dođem kući s posla, podgrejem pasulj od juče. Pogledam nove vesti i malo sporta dok ručam. Sklonim i operem posuđe, obrišem prašinu i usisam. Popijem pićence uz neku laganu muziku iz mladosti. Operem čašu i obrišem kuhinju za svaki slučaj. Odspavam popodne sat vremena, ustanem i malo prošetam po okolini da vidim šta radi svet. Vratim se kući, pojedem neki sendvič, pasulj ostavim u frižideru - sutra ću da ga prepržim jer ne valja da se dva puta podgreva, mrzi me da kuvam nešto drugo. Upalim televizor da pogledam neki dobar film, ali ne nalazim ništa zanimljivo.
Tad izvadim drvenu kutiju koju mi je napravio otac mog prvog malog pacijenta i u kojoj držim fotografije sve dece koja su kod mene dolazila. Sve moje dece. Tu je i Marko koji je otišao u Nemačku i ponekad svrati kad je ovde, tu je i Nemanja čiji sin je sad u vrtiću, Milica koja trenutno nosi blizance, a dolazi kod mene za savete... Jovana, Dragan, Sanja, Strahinja...
Jedva čekam jutro da ih sve ponovo vidim.
