Sintagma koja svoj besmrtni život započinje još u najranijem detinjstvu, u aktivu. Istraživaču otpornom na sve (uključujući boginje, difteriju, tetanus i uputstva za sastavljanje Lego kockica) trabunjanja odraslih o ne-šaranju uvodnih i odjavnih belih stranica knjiga nemaju nikakvog smisla. Kad istraživač malo poodraste i sam zameni apstrakne crteže fudbalskom loptom, jednako nije u stanju da razume popovanja o djavoljem poreklu zelenih, tj. odranih kolena. Da je screća koju doživljava prilikom podizanja ženskih suknjica zlo i naopako, svršeni prvak negira nevinim primislima. S istim nerazumevanjem sa kojim budna mama u ponoć dočekuje pubertetliju, i pubertetlija dočekuje njen sprinterski puls. I tako se nedovoljne ocene u skoli, zaostali ispiti, lenje snajke, kontrol frikovi i kontrolisani frikovi doveka ganjaju izgovorima i instrukcijama čiji se aktiv prihvada tek pošto biva upasivljen iskustvom. Da citiram Marčela: “Matori shvate da si car tek kad im drugi kažu da si car.”
- Utuvi sebi u glavu da više nisi dete!
- Aman, kevo, nisam više dete!
- Čitavog zivota smo ga kleli, a tek sad shvatamo da je znao šta radi!
- Stucao sam svoje najbolje godine, a tek sad shvatam da su matori bili u pravu!
(da ne bih kucao u beskonačnost: trol se prenosi s kolena na koleno)
