Deda sa sela je rekao unuku koji ide u Beograd ,,Uželećete se vi budaka i rada, kada tamo budete gazili preko živih ljudi i smeća, da biste došli do uspeha. Ma inače, i ti si budak, drugi ti ne treba.''
Dvadeset četiri godine kasnije, 45-ogodišnji unuk živi kao u pesmi Bon Jovi-ja Living on a Prayer, samo ne radi na dokovima nego rinta na građevini, doduše ima ženu koju voli, ali kojoj je važnije da ode na posao koji je sto puta bolji od njegovog, što ga ubija u pojam gore nego da ima više para, jer on, eto, mora da rinta, i decu koja su poslušna i inteligentna, ali ga potajno mrze jer im nije kupio nove Najke, odveo ih na utakmicu, dao pare za šoping, kupio video-igre, kupio šminku. Pokušava da sjebe ceo svet, ali svet se ne da sjebati. Ako se i da, to je samo na 4-5 dana ili tako nešto, to jest njegovih pet minuta. U svetu smeće, obrazovano ili neobrazovano, najbolje prolazi kroz šahtove, jer to je posao smeća. A unuk jednostavno nije imao sreće, mada je možda i sam smećar. Mogao je postati ne znam šta da je samo imao sreće, jer nije ni on daleko od smeća... Debeli opanci ipak nisu za to, razmišlja unuk, i seća se kako mu je govorio deda Živan koji je, eto već petnaest godina pod zemljom negde u Bermudskom trouglu.
