Visokokvalitetni suhomesnati proizvodi su u našem podneblju deo tradicije i folklora. Prema njima se obično odnosimo sa nekom neobičnom pažnjom i poštovanjem.
Najbolji komadi se čuvaju za specijalne prilike, nose se u goste kao ponude ili nekim višim instancama kao mito.
Pečenica, pršut, kulen, sudžuk, čitava paleta raznih kobasica, sa ovog ili onog regiona, je nešto po čemu smo poznati. A koliko to i nije naivna priča, pokazuje činjenica da neke naše proizvode pojedini susedi brendiraju i prikazuju kao svoje.
Za pravilno serviranje i posluživanje, jedna od bitnijih stavki je oštar nož. Tanki, ujednačeni i ravno odsečeni komadi su milina za oko, a i za želudac. Lepo dekorisan oval sa suhomesnatim đakonijama je savršen ukras svakog domaćinski postavljenog stola.
Bahato ponašanje prema njima, u nama izaziva zgražavanje ravno onom prema svetogrđu i skrnavljenju.
-Crni sine šta to radiš?
-Sečem pršut pobogu, vidiš i sam. Dolaze nam kumovi, pa da zamezimo malo.
-Pa zar Njeguški pršut sečeš na kockice? Dal si ti normalan? Oštar nož uzimaj i seci to na listove, da kroz njih baba može Sulju gledati! Nije ti to podriguša, balvane nijedan!
--------------------------------------------------------------------------------------------------
-Ćale! Ćale! Ajde diži se!
-A? Šta se šunjaš avetnjo? Kolko je sati? Što me budiš?
-Čujem da nam se neko mota oko pušnice. Pa reko da te probudim...
-Molim? Pa ovo je bezobrazluk. Treći put za dva meseca. E nećemo tako! Samo da ja ogrnem nešto, a ti ajd tiho u kujnu pa uzmi dva oštra noža. Pa idemo polako...
