Lik koji ima blizu šezdeset godina i više od tri decenije asistentskog staža na fakultetu. On je za visoko školstvo ono što je za vojsku zastavnik pred penzijom ili za državnu firmu mlađi referent Dimitrije Pantić. Međutim, za razliku od ove dvojice, koje na svojim pozicijama ograničava neposedovanje diplome vojne akademije, odnosno mašta Siniše Pavića, večiti asistent nema te probleme. On je magistrirao odavno, doktorirao takođe. Sa znanjem koje je stekao, mogao je da radi u Americi za deset-dvadeset hiljada dolara mesečno. Ali nije. Jer, sve što je on ikada želeo, to je da postane profesor. Bio je strpljiv, radio i čekao. Ipak, to se nije dogodilo. Sada mu je verovatno i kasno, a i sin njegovog bivšeg kolege asistenta, a sada profesora, radi tu kao asistent, tako da sledeće otvoreno mesto verovatno njega čeka. Ali više se i ne nervira. Otupeo je od višedecenijskog profesorskog maltretiranja i studentske nezainteresovanosti i nepoštovanja za njega i njegov predmet. Nema više volje ni za šta. Čak ni studente ne maltretira kao nekada.
-Izvinite, jel možete da mi pogledate zadatak, nisam siguran da li je dobro...
-Ma dobro je.
-Pa samo da pogledate, neću dobiti potpis ako ne valja.
-Daću vam svima potpis. Koga je uopšte briga za vaše zadatke...
