Ljudi pamte loše trenutke, nekad dane, a ja više ni godine ne brojim. Sve one sitnice, sve ono što je vredelo, kao da mi je neka tuđa ruka pokrala. Samo osetim u grudima, kako se nešto nadima i plače, kako me nešto zove, a ne znam ni gde, ni kamo. Kao da svima više značim, nego sebi, a bogami, ni kod drugih nisam na nekoj ceni. Al ne prekidajte slavlje, zbog čoveka koji se nikad nije srećan nasmejao. Veselite se, al ostavite mene.
