Virtuelna stvarnost

Već 7 sati igraš jebačku sci-fi igricu, krcatu nekim uvrnutim stvorenjima, od kojih se i najstrastveniji gejmeri useravaju od straha. Šunjaš se kroz uzanu pećinu, iz mraka samo naviru stalaktiti i stalagmiti, dok u jednoj ruci držiš upaljač, koji moraš non-stop da pališ kombinacijom 4 dugmeta, a u drugoj nož, koji kurcu ne vredi. Nategnuta tišina u igri, kao i u tvojoj sobi. Zvučnici na max, mrak, napetost... Odjednom "BUM" iza tebe, išpustaš hroptaj očajnika, skačeš u stolici i prdiš u isto vreme i mahnitim pokretima okrećeš miša, kako bi pronašao prokletnicu dok bodeš nožem u prazno! Svetlo u sobi se pali, lagano i zbunjeno se okrećeš, a ono keva došla da ti kaže da ćeš umreti od zračenja i da te pita da li si gladan... Jedva se suzdržavaš da je ne oteras u tri lepe (jebiga, ipak si gladan), tražiš sendvič i okrećeš se nazad ka ekranu, a rogata, zubata neman se obrušila na tebe! Prdiš još jednom, gasiš ekran i zvučnike i nakon kocke šećera i vode odlaziš da čitaš knjigu.