Život je vječno takmičenje. I nije ovo samo fraza, već je zaista tako. Apsolutno svaki naš korak, potez, izjava ili bilo koji drugi oblik ponašanja ima pored ostalih ciljeva i cilj da se istaknemo, da se pokažemo u pozitivnom svjetlu i čak da pokažemo da smo "iznad" onih kojima se obraćamo i ostalih koji su tu prisutni. Čak i kada radimo stvari koje na prvi pogled ne idu u našu korist, kad se stvar bolje analizira vidi se da i takve stvari radimo iz gorepomenutih motiva. Na primer:
- Kad se šalimo na svoj račun, to je zato da pokažemo kako smo neranjivi, kako nemamo problema sa egom ni bilo kakvih kompleksa.
- Kada kažemo da smo glupi, to radimo da bi pokazali kako nismo opterećeni svojom inteligencijom, tj. kako smu u nju sigurni.
- Kada se napijemo pa radimo najveće gluposti, to je opet da pokažemo kako nas boli uvo šta će ko o nama misliti i kako smo slobodnog duha.
- I naravno, tu je skromnost (suprotnost od ponosa), a mnogi se upravo ponose svojom (lažnom) skromnošću.
Naravno, svi se mi ponekad umorimo od takvog takmičenja, pa se ponašamo bez i trunke ovih motiva. U takvim situacijama često dolazi do izražaja ono negativno u nama (ali i pozitivno, sve zavisi šta smo htjeli da prikrijemo), a takođe tada iako se mi "odmaramo" većnina ljudi oko nas je i dalje u takmičenju, što samo dovodi do blagog pada naše "pozicije" pri svakom od tih "odmora".
NAPOMENA:
U realnosti možda i nije baš ovako drastično kao što sam ja ovdje predstavio, a možda i jeste (ili je još drastičnije), ali svakako o ovome vrijedi razmisliti.
