Vođenje ljubavi

„Е, а где то води, ееее....“

Идиличне представе које нам усађују од малих ногу, правила која нам намећу, идеје које не преиспитујемо говоре нам да је вођење љубави полни однос двоје људи који се воле. По општеприхваћеној дефиницији, тај однос мора бити нежан, спорог ритма, уз тиху музику, светлост свећа, чежњиве и нежне погледе... Фуј, зар не? Обично и радимо то тако како нам је предочено да бисмо требали, али пролазећи кроз усиљене покрете, не осећамо ама баш ништа (иако смо са особом коју волимо) и питамо се када ћемо моћи мало да убрзамо и прекинемо ово смарање.

Али... Када се опустите и отворите свој ум, осетићете....

Милион емоција помешано у једно велико енергетско клупко. Истовремено осећати пожуду, страст, љубав и нежност, док свеколика људска емоција прожима наше сексуално биће стварајући енергију достојну богова, достојну оног тренутка када низ грло Аполона клизи слатки нектар са Олимпа, док се преплићу хиљаде доживљаја у само једном гутљају слатког пића са другога свијета. Они трнци које сте осјећали док сте хиљаду пута мислили о њој/њему, сада су малени, ништавни, безначајни према ономе што сада битише у вашем биосу. Дио сте нечега већег...у епицентру сте екстазе лудила... Време постаје релативна ствар, док кроз тело пролазе слатке струје, а ум се преноси на једну сасвим другу раван. Све око нас нестаје, а енергија која потреса наша бића сажима се у нашој свести и доживљавамо тренутак у којем осећамо јединство са богом и универзумом. Осећамо се бесмртно....