Vodonoša

Mlekadžija. Ali mlekadžija prevarant.
Poznat u selu kao neko ko ima krave koje muze, a mleko prodaje. Mleko? Pa shvatio čovek politiku firmi Moja Kravica i Imlek, pa se i sam počeo da vara već dovoljno napaćeni narod koji jedva sklapa kraj sa krajem.
Narod, ubeđen da je domaće najbolje, da je mleko neophodno deci u razvoju, naručuje od vodonoše litar mleka dnevno. Umesto da kao domaćin, ustane rano, pomuze stoku i dostavi narodu naručeno mleko, on ga prvo obrađuje: prokuvava ga, a zatim skida kajmak, koji zasebno prodaje na pijaci, a u mleko sipa vodu, kako bi povećao količinu. Meša ni manje ni vše nego u odnosu 1:1. I takav proizvod dostavlja naručiocima, a naplaćuje ko punomasno, sveže, domaće mleko.

- Ženo, jel tebi bljutavo ovo mleko?
- Ne znam, nisam još probala. Doneo mlekadžija Slobo jutos. Treba da mu platimo tri hiljade za ovaj mesec.
- Čuj mlekadžija! More, kakav mlekadžija, običan vodonoša. Platićemo za ovaj mesec, a ja ću mu reći da mi ne donosi više!
- Milorade, sramota je tako. Već tri godine nam čovek donosi mleko. A greota je i zbog dece. Rastu. Treba im za jake kosti.
- Vode ima i u slavini, ako će im pomoći da porastu. Bre, Slobo počeo da vodi politiku - skine kajmak, proda ga na pijaci, a nama mleko meša sa vodom. Dok sam ja živ, tako ne može. Ako treba za decu, ima da nabavim kravu, pa da je lično muzem, a ne da me neko pravi budalom.