Vožnja po polovima

Jest' da kažu da je stereotip suditi o vožnji, to jest, veštini vožnje u muškaraca i žena, ali ima tu i istine. Pošto je autor premlad za vožnju auta, sudiće iz perspektive suvozača i bicikliste.

Svaki dan se vozim biciklom pored škole i ima tu dosta žena vozača. I tako kasnim po običaju, i žurim, a ona istrpa dete, pa krene da vozi. Pili tako pol' ulice k'o da ima svo vreme na svetu. Ne smem da preteknem, iz suprotnog pravca buljuk klinčadije i ostalih auta. Dođe žena na raskrsnicu i čeka. Čeka, jebem li ju, a najbliži auto pola kilometra. I tako posle mlaćenja glavom levo-desno, k'o da 'oće da ju odšarafi, ona krene. Polako, da sporije ne mere. Nameračim se ja izaći, al' trt, onaj od pol' kilometra ranije se već dovukao, a i kolona za njim. I tako svako jutro. Takve žene obično voze Juga ili neki mali auto. Refleksi im nikakvi, a strah itekakav.
Druga vrsta je vrsta moje majke. Žena koja samo još tenka u životu nije vozila. Voze kombije, karavane, džipove, taksije, uglavnom sve što im pod ruku padne. Ubijaju ih u pojam stereotipne vozačice, kao i takvi muškarci. Ni jedan auto stran, ni jedna ulica neprovozna. Nema onoga straha, a refleksi k'o u mačke, sem ako nije pod uticajem alkohola, onda eventualno strada pokoja živuljka.

Onda tu dolaze i muškarci. Tu su oni slični stereotipnim ženama vozačima. Bez refleksa, neiskusni, ali znaju na svačiju vožnju da prokomentarišu i redovno se dernjaju iz auta k'o da si ih iz džungle pustio. Većinom je to urlanje na druge njihovog tipa. Od njih deca pokupe one najgrđe psovke koje kasnije koriste u svrhu izgledanja kul dok se voze sa ćaletom. Biti inteligentniji, a vozač pored njih, to se može nazvati samo mazohizmom ili krajnjim stepenom očaja. Ti ljudi takođe voze one manje aute tipa Punto, Jugo, Tvingo i slično. Legnu na sirenu kad vide bicikliste i treba im cela ulica da zaobiđu bilo šta.
Onda dolaze iskusni, oni što voze šta im daš, i to besprekorno. Iskustva na bacanje, straha od ostatka nimalo, voze staloženo, ali majstorski. Neće puno psovati, neće predugo čekati, sa policijom znaju pričati, a kad prestižu, projure na par milimetara, onako precizno ocenjeno bez ikakvog rizika od nesreće.

Poseban slučaj sam zapazio kod taksista u mom gradu. Bili oni muški ili ženski, voziće manijakalno, k'o krimosi ili ulični trkači u Američkim filmovima. Znaju svaku ulicu, a kad izleću iz ulice, nemaš tu žmigavca, signalizacije, sam' izlete i odu. Zaobilaze u milimetar, koče iznenada. Voziti se sa njima je isto kao i gledati horore sa pet godina. Dobiješ traume za ceo život. Voziti iza njih, pored njih, ispred njih, takođe sam' traume i strahovi.

Novopečene vozače i vozače velikih vozila nisam pisao, jer i ovo je previše.