Vremeplov

Još od Žil Verna pa do Ajnštajna, čije su teorije to i potvrdile, zna se da je vreme četvrta dimenzija (pored dužine, širine i visine). Samo što osim tih velikih mozgova i malog broja njihovih sledbenika, malo ko tu četvrtu dimenziju vidi ili konkretno oseća.

Saznanje o vremenu kao dimenziji otvotilo je i teoretsku mogučnost stvaranja vremeplova. Praktično ga je nemoguće napraviti (barem na sadašnjem nivou tehnolške razvijenosti) zbog enormno potrebne energije (energija svemirskih razmera).

Vračanjem u prošlost bilo bi moguće sresti svoje roditelje i pre našeg rođenja.
Putovanjem u budućnost bilo bi moguće videti kad smo i kako umrli.

A ono što je lako predpostaviti to je da bi večina prvenstveno posmatrala upravo gore navedeno:

1.- Ćalca i kevu u činu stvaranja tog čuda od kebera (čitaj voajera) koji ih sada posmatra iz (za njih) daleke budućnosti i

2.- Sopstvenu sahranu samo da se zadovolji radoznalost, ko i koliko ih je došlo, pa da se po povratku u sadašnjost na*ebe keve onima koji su eskivirali a sada mu se pradstavljaju kao dragi rođaci i prijatelji.