Vrijeme je repriza

A to je taj zastali jul kad ne znaš dal je juče deveti ili je sutra osmi, spljoštila vrućina nebo, zvijezde se opet iste vide, Velika Kola na isto putovanje zovu koje nikako da optočne, nikako da se završi, repriza rasporeda: u horoskopu sam opet Ferdinand pod drvetom, pališ televizor da gledaš Oko magazin, a ono repriza od prošle godine, i od pretprošle: Milan Rakić, emisija o našem ambasadoru, pesniku, fudbaleru, federeru i uzgajivaču gljiva:
još jedno leto: gde smo bili – nigde, šta smo radili - ništa ali, bili smo bre, pa ja imam račun, fisklani, dokaz ušićarenih ušećerenih uspeha napismeno: ali nešto te ne rade ti simboli, ta slova sada nerazgovetna ko etrursko pismo: ma šta je ovo, vratite mi patike koje su se odlepile: loš lepak života i očekivanja: svetleći đon je brzo ugasio: nisam skočio ko Džordan a ružan sam ko Fućka, evo me u istoj ulici repriziraju se reči, pokerti, papuče pred kućom FLIA komšije, komšiničin isti miris tuširanja, kruška je rodila, šljiva malo manje, pelin je gorak, breskva je slatka, Srba je malo, Turaka mnogo, ulica je urasla tek malo više nego prošle godine: broj umrlih porastao, mada se već naviklo, broj rođenih i ove godine pozitivna nula preporodili smo se u groznoj obnovi ulepljeni u onu sluz matriksovu pa smo sad progledali...

A sa radija onaj otežući glas: ovoga leta... ovoga leta ćemo pogledati iste filmove, pročitati iste knjige, još malo se ukopati u svoje smrdljve rovove ali ipak svoje, jebiga, ko će na vetrometini između da podiže kuću: znaš kolko je samo materijal, samo materijal ima da te košta brat bratu, pa da ti doteraju materijal, to je sad besplatno, pa majstori, pa ne mogu ja to barem dok ne umine leto, pustite Porodično blago sad kad se prvenstvo završilo, raspust je na vrhuncu ajmo na bazene, some otrezni se matori konju, dajte mi Gavrila Gavrilovića nesrećnog a pravednog časnog čoveka kojeg su čak i iz serije isterali dva južnjačka paprikara – implicitno suptilno pokazan nam je tu put za uspeh – progataj propalost srednje klase koja čita Tolstoja u zimsko veče i budi veseli parikar muljator lele lele lele do Gadžinog hana voziš kombi, grizeš đevrek i pevušiš Džeja: jedan, dva, jedan, dva, obori ih igra ta samo ti, samo ja igraliiii biiiii iznovaaa o ta jebena pesma, opet sam zasrao, opet se na isto vraćam, prizvao sam je ponovo: