Jedan od sve učestalijih načina okupljanja. Grupa mladih ljudi se okupi kod nekoga na gajbi i naprave žurku. Treba štiklirati na spisku ko dovlači zvučnike, ko nosi koje piće i koje piće, ko razvozi, 'de će ljudi da stanu, 'de da oteram matorce, da l' da kažem kevi da umesi neke kiflice, ima se potruju ako ne jedu ništa, USB 1, USB 2 itd. Za održavanje ovakvog skupa potreban je samo internet pristup i nešto alkohola što se nađe u kući ili već dokupi. Čar je u tome što najčešće nastaje spontano, dakle na toj gajbi se već zadesilo nekoliko osoba, pa se pridruži još nekoliko grupa, takođe spontano, i kada se već raspoloženje podigne, a ljudi zagreju, žurka počinje rečenicom: "E, samo da nađem jednu pesmu" i tako se dalje ljudi i pesme smenjuju.
Domaćin se trudi da ostane sabran, jer jedini rizik u vezi ovakvih okupljanja jeste velika mogućnost da ostanete bez laptopa/kompa.
Moja drugarica: E, da skuvamo neko vino?
Ja: Ma jok, jel ima još Smirnoff-a?
Ona: Ma ima na spratu još dve flaše.
Ja: Ijaoo, aj trkni.
Ona: Ae, a ti pusti poruku ovima da dodju ovde iz teretane.
Ja: Evo sad ću, samo da nađem jednu pesmu...
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.
Kako to ubija raspoloženje. Što je nekad bila gitara sad je jebeni tjub.