Za pokoj duše u naše guše

На испраћају деда Миленковом у вечна ловишта, породица, родбина, пријатељи, комшије и познаници на разне начине евоцирају успомене и прекраћују време.

Миле,
комшија који води рачуна о протоколу : - Кафа, ракија, вињак, пиво, вино ?
Пера, унук из далека : - Не могу хвала. Реците ми, молим Вас ....
Миле : - Како не можеш? Да ниси болестан?
Пера : - Нисам, него не могу. Возим после.
Миле : - Е, возиш?!? Не возиш авион. Једну мораш, ред је.
Пера : - Не разумем. Зашто?
Миле : - За покој душе деда Миленкове. Тако обичаји налажу. Одакле си ти?
Пера : - Из Зрењанина. Деда Миленков унук, Зорицин син.
Миле : - Аааааа. Значи наш си. Ајде попиј једну да ти се деда не наљути, знаш да је он вол'о, мало више да гуцне.
Пера : - Ајде, кад је такав ред. (узима стомаклију, мислећи да је вињак) Живели!
Миле : - Не, гром те спалио. Не наздравља се на сахранама. Него гледај овако. (просипа мало пића на под, остатак испија на бело)
За покој дедине душе,
у наше гуше. Е, сад још по једну!
Пера : - (стреса се, не навикнут на стомаклију) Агрррррр. Уф. Јел морам?
Миле : - На две си ноге дошао. Како мислиш да одеш?

Отишао је после седмине, свидели су му се обичаји. Боже ме опрости. (три пут прекрст, пу,пу,пу. далеко било)