Za u glumce

Израз некада учестало коришћен, данас помало губи на свом смислу.
Користи се у опису особе којој природна лепота није јача страна, са обзиром на некадашњи миље српског глумишта, где је осим урођеног талента за глуму, харизме, шармантности и непревазиђене духовитости било тешко налетети на коју лепу њушку.
Од истакнуте вижљавости Љубише Самарџића, сирове маскулантности Велимира Живојиновића, грациозне незграпности Бате Стојковића, рапидне старости Александра Берчека, громадне допадљивости Ташка Ничића, њокалице Зорана Радмиловића коју је и сам описао као средство за дисање изнад баре гована до
Воје Брајовића који је био изузетак, све док му коса није платила данак. Неко је једном споменуо за Драгана Николића и његове донжуановске брчиће да итекако уносе поветарац лепоте међу легендарну компанију, али је и сам признао да он никада није био фрајер, ако се у обзир узме само спољашњи изглед.
Израз губи смисао јер данас међу актерима дасака које живот значе, ипак сцену угледа и по који естетски бисер, захваљујући западним тековинама и холивудизацији.