Jedan od simptoma umora koji se ispoljava nakon 15 dana levitiranja nad knjigom. Počinješ da učiš, gubiš se u sitnim slovima, na glavobolju ne obraćaš pažnju, na kafetin si odavno tolerantna, živiš na kofeinu i nikotinu, boja kože prstiju varira od crvene do crne, zavisi koji marker koristiš. Menjaš dan za noć. Ideš na predavanja, na vežbe, jedeš, spavaš, a noć služi za učenje dabome. Kosa je masna pošto vremena da se opere, jelte nema, pa tako u krug, dok konačno ne poludiš pa nešto ne pocepaš. Za početak prvu knjigu koju obatališ.
- Opa, vidi vidi! Koliko ovu devojku nisam videla! Kao da si u zemlju propala, šta ti se dešava?
- Meni? Ništa, znaš mene... Faks jebe kevu, ne da mi oka da sklopim čestito.
- Diši malo čoveče, odmori, završićeš ga.
- Aha, hoću. Kad ispolažem sve ove jebene ispite. Sutra baš imam jedan, ne mogu više da učim, nema šanse. Zagubila sam oči negde između 324. i 435. stranice, čim ga položim tražiću upaljač i malo benzina.
- Hm... Da, pretpostavljam da ti makaze neće biti potrebne. Koliko si ljuta, knjigu ćeš zubima da podereš.***
- Kako je Džoni, kako zdravlje?
- Dobro sve u svemu, osim što ću na Vukajliji da zagubim oči.
