Kada imaš osećaj da će i sopstvenu smrt neko (verovatno bližnji kojima je pun kurac svega, pa i tvoje smrti) da ti zgovna.
Ok, što su ti karakondžule srkale godine ispred šaltera, što si studije proveo u memljivom sobičku neke babe koja te je pohotno gledala.. Ok što su te
drkali na poslu i čerečili u porodici..
Dovoljno je to što si poslednji put pojeo nešto slatko u Baru devedespete i što i kad si bolovo, bolovo na mukama isusovim.
Ok je i to što si samo jednom u životu išo na more i to usranim vozom a zatim se smestio u šupu koja je smrdela na pišaću i govna.
Sve je to za ljude mislio si...
Ali..
Nešto si prčko tako po stančiću, nešto malo drnde mrnde, i odjednom, srčka, bolnica, tamo te ucenjivali za gusku i zanemarivali, a zatim dođe i časna smrt..
Misliš sad, dobro de, sjeban jedan život imah al valjda će me ukočenog ispoštovati, kad kurac...
Zapeklo junsko sunce, nikome se nije baš vuklo do groblja, il ih bole kurac.. Šta znam...
Kupili ti neki sanduk, iz neki jeftiniji "kataloga" nekako ti smotano ukrstili ruke pa je delovalo ko da se nedajmibože onako mrtav samozadovoljavaš..
Zet kupio pipi i gudi, malo nasekao i ponudio toj maloj šaci jada zadušu.
Jedino ko će te ispotovati su grobari - cigani... Oni te na kraju fino spuste, zakopaju, i nežno od gore dva puta potapšu.
Ipak je vredelo živeti.
