Масовна појава међу провинцијском студентаријом оба пола да после 6 до 12 месеци у студентском граду беже од свога родног као Џејми Ли Кертис од буразера у "Ноћи вештица". Брзо усвајајући законе нове средине, "збацују окове заостале и учмале околине" из које су потекли, очајнички желећи да се уклопе у ново друштво и учине себе делом истог.
На величини комплекса и малограђанштине коју испољавају би им позавидео и благо хендикепирани двоструки понављач трогодишње средње школе коме родитељи купују пиво и чоколаду сваки пут кад убоде два падежа заредом. Кући не долазе по три-четири месеца јер их све тако смара, нема где да се изађе, све је мртво, а и чудно се говори. Два дана се једва издрже кад треба опрати ствари, а кад је Божић/Васкрс и мало више.
Откривањем сплавова, клубова и других места из снова, још се више утемељује сигурност да се после студија ни мртви не враћају кући и да ће покуцати на сва врата (ма шта то значило) да остану ту, јер ту је живот. Има тако много могућности. Све успомене које су им некад припадале, сада се осећају туђим, јер су све везано за пређашњи живот једноставно прерасли. Постају ажурнији од Милке Цанић у лекторисању туђих граматичких и акценатских неправилности. Јер како ће их забога прихватити резервни леви бек Графичара/слатка студенткиња Мегатренда која се бави манекенством, које су упознали на Бруцошијади, ако говоре као раније? А и нису се они школовали 4-12 година да би се вратили, они желе боље за себе, јер их град попут њиховог не заслужује.
Делта Сити је остварење њихових снова.