Zaplakaću

(Iz obzira prema čitaocima, navodim samo mali, završni fragment razgovora...)

-I zato mi je bilo nemoguće da imam normalno detinjstvo - otac i majka su se konstantno takmičili ko će više da mi ispuni svaku želju, a nikada se nisu istinski interesovali za mene, moje misli i probleme. Džaba i pare i sve, kad nisam imao roditeljsku ljubav. Doduše, na trenutke sam je imao i previše, ponekad nisam mogao da trpim njihove pritiske i zadiranje u moj lični život. A posle mi je ćale otvorio firmu i sve mi je klijente obezbedio svojim vezama, ja ni za šta nisam morao da se borim, kao svi srećni, obični, normalni ljudi... A i devojka me strašno povredila, prvi put sam se otvorio prema nekome, a ona me ostavila i otišla sa nekim kretenom. Dobro, par puta nije mogao da mi se digne dok sam bio s njom, ali to je bilo razumljivo, s obzirom na sve to što me je gušilo i pritiskalo. I zbog svega toga sam se na kraju navukao na dop, jer nisam više znao ko sam i šta sam u stvari i... ono... gde ide moj život... taj neki fazon...

-Zaplakaću.