Zauzimanje startne pozicije

Чекаш га а њега нема... Прошло је већ 40 минута. Напољу дува северни ветар и почиње да провејава снег. Теби се говно у дупету леди. Њега још нема! Нестрпљиво гледаш на сат, и размишљаш дал' да посустанеш или одустанеш. Хоризонт изненада преламају светла. Јавља се трачак наде. Можда је то баш он. Како су светла ближа нада прераста у ралност. То јесте он. То је тај јебени аутобус који чекате као озебо'сунце. Следи брзо "заузимање стартних позиција"! Људи се сабијају у једну линију, према сопственом нахођењу, да би стали тачно на место где ће се отворити врата аутобуса! Напред су пензионири који безобразно гурају све иза себе. Они мало млађи и толерантнији су иза њих. Аутобус започиње кочење и пристајање у станицу. Неки су погрешно проценили и заузели лошу стартну позицију за улазак у аутобус. Врата се отварају и следи опште гурање, набијање на шипке и гажење патика, ципела,... уз обавезне реченице "Госпођо газите ме", "Најбоље ми се на главу попењите", "Вади руку из мојих бубрега" итд... Врата се затварају и маринирани (сардинирани) путници крећу ка својим одредиштима.