Nekada isključivo vezan za delatnost militarne provinijencije, idiom iz naslova se danas najčešće prevodi kao oblik relativno intenzivnog ekonomisanja određene grupacije ljudskih bića a koja su se našla u odgovarajuće "nezavidnoj situaciji", da ne kažem - "opštem sranju u konotaciji sa nestabilnom finansijskom konstrukcijom". Stiska, bre.
Elem, još dok sam bio klinac gotivio sam scene srednjovekovnih bitaka u filmovima. Kada mi je keva jednom sa Sajma bila donela kompletnog "Princa Valijanta" u tvrdom povezu, cenim da od mene nije bilo srećnijeg dečaka na celoj jebenoj planeti! Svi ti ljudi na jednom mestu, konji, isukana oružja, šarene zastave...Pa, onda: juriš, sudar dveju armija, Sunce zaklonjeno kišom odapetih strela i bojno polje zasuto istim. Lagao bih ako bih vam rekao da u onom filmu gde pijani Mel Gibson igra onog našminkanog Škota nisam žestoko navijao da pomenuti do kraja pobije sve Engleze i na kraju završi sa onom francuskom droljom, inače u tumačenju Sofi Marso. To je bilo '95. I tada sam naučio da je "zbijanje redove" ono kada jedna razbijena ili u tesnac priterana vojska pokušava da se vrati u prvobitnu ili, barem, formaciju koja će joj koliko-toliko vratiti izgubljeni taktičko-borbeni balans i pružiti nadu u eventualnu pobedu, čitaj "izbegnuće smrti" (ne u ovoliko reči i bez ove hrvaštine na kraju, razume se; prim.prev). '99 sam, pak, naučio jedno sasvim drugo značenje pomenutog izraza a koje me - za razliku od ovog pređašnjeg - nije niti uzbudilo niti zagolicalo maštu. Neću da patetišem; na ovaj ili onaj način, svi smo mi prošli kroz to NATO bombardovanje i evo nas danas, Bogu hvala, živi smo i zdravi i za koju godinu ćemo najverovatnije - a zahvaljujući kvazi-političarima koji se smenjuju na vlasti - još svedočiti i ulasku u navedenu vojnu organizaciju, ALELUJA!
Ok, bio sam klinac i te munje, bilo mi je do jaja što blejim svaki dan sa ortacima u skloništu i igram remi sa matorcima iz komšiluka, što nema škole i što smo pikali fudbalicu na proplanku kod groblja...ali nikada neću zaboraviti lice moje majke svaki put kada bi nas sa prozora zvala na ručak i potom u tanjire sipala jebeni krompir u svim agregatnim stanjima. Zbijali su ljudi redove i za daleko važnije stvari, šta ja serem...
- Ok, to je još 20...60, 80, 130, 175...'de nađe ovih 5, brate...205, 230, 250, uh! Ljudi, moraćemo malo da zbijemo redove, imamo samo za pola gajbe...
