Zdravko Mamić

Дословно, Алфа и Омега загребачког Динама, популарни Мамињо. Председник, потпредседник, спортски директор, мађионичар и менаџер - све у једном.

У неком пренесеном значењу, оно што ће Зоран Стојадиновић, Алберт Нађ и њему слични бити кад им извршиш лоботомију, изврнеш наопачке и кад порасту.

Човек чију би слику наши менађери требало да држе испод јастука, поред иконе и у новчанику.
Рођени трговац. Намазан свим бојама. Без проблема би Турчину увалио прасе које преко леђа има истетовираног Мухамеда са блајханом косом и флашом зајечарског у рукама.

Има стрпљења и живаца. Није алав на прву лопту.
Док уз најсочније и најмаштовитије псовке прети новинарима и политичарима по Хрватској броји крвна зрнца oн ноншалантно пушта да својим играчима цена лагано расте. Хвали их к'о Циго свога коња, к'о Вучић свога Дачића и обрнуто, прича приче, сере како му је нека влашка врачара иу Кучева рекла да га не да за мање од 6 милиона или ће му Чечени отети жену у следећем кварталу ове године.
Да је мајстор свог заната показује чињеница да је од продаје играча за 12 година донео Динаму преко 160 милиона евра. Вероватно је пола од тога покр'о ал' кога боле уво. Заслужио је. Скидам капу.
Ови наши да дупло мање времена покраду трипут више.

Не доводи играче преко ВХС касета и анонимних позива.
Не чека да неко напуни Динамо па да га тек онда уочи и купи.
Не гледа играчима у здравствени картон па изабира ове са историјом болести дужом од кинеског зида.
Гледа који странац доноси разлику на терену а који је истовремено алергичан на алкохол, спонзоруше и који никако није Пјер Боја.