Ždreka

Славица: Мирко, има ли нешто за попити?
Петар: Ја сам Петар.
Славица: Јуу опрости Перо, опет сам се налила ждреке.
Петар: Ако, ако...
Славица: Има ли шта?
Петар: А нема ништа, сваки дан исто.
Славица: Ма за пиће!
Мирко(куца на прозор): 'Еј! Вас двоје! 'Ајде горе из тог подрума, идемо да се провозамо!

Петар и Славица гледају у Мирка.
Мирко се ведро осмехује и руком им показује да изађу.

Дуго су се возили у тишини, кад негде код Чортановаца:
Мирко: Данас сам имао баш дугачак дан.
(Тишина)
Петар(отвара паковање цигарета): 'Оћеш?

Славица одмахује руком, Петар нуди и Мирка - Мирко узима једну цигарету и држећи се левом руком за волан десном је баца кроз прозор. Петар погледом испраћа лет и пад цигарете.

Славица: Је л' има нешто да се попије? Жедна сам.
Петар: И мени време баш споро иде. Не помаже ни дркање.
Славица: Ма то никад не помаже.
Мирко: Е, о овоме сам вам причао јуче! (успорава и стаје негде поред пута)
(Сви излазе из кола и улазе у шумарак)
Славица: Шта је то?

Петар је као мали волео да гледа како његов отац проверава ниво уља у аутомобилу, сам тај потез када обрише жицу неком старом крпом, пре умакања у мотор, њему је деловао као високотехнолошки потез, који не може баш свако да изведе.

Мирко: Не знам. Зато сам вас и довео овде. Баш је чудно, је л' да?
Петар(вадећи флашицу воде из џепа са стране): Е'о Славка.
Славица(прихватајући флашу): Јесте, како си приметио уопште нешто тако мало?
Мирко: Па стао да пишам и нисам могао да не приметим.
Петар: Изгледа као сасушено пасије говно.
Славица: Јесте.
Мирко: Јесте. Али није, пробајте.
Петар(окренувши се): Где су кола?

Славица је одавно већ завршила студије и нашла посао у осредњој фирми за лепу плату. Највише воли када зими падне снег а она не мора да устане из кревета, јер је субота.

Мирко: Која кола?
Петар: Твоја. Њима смо дошли овде.
Славица: Јесте стварно, укус је потпуно чудан, нисам никад пробала овако нешто.
Мирко: Онако скупља уста као лимун ал' је ипак слатко.
Славица: Можда је неки мутирани ринглов или нешто тако?
Мирко: Ако икад нађемо моја кола, вратићемо се назад да испричамо мештанима шта смо видели. Можда неко зна боље.
Петар: Мештани. Како глупа реч.

Миркова кола су ублизини, стрпљиво чекају да се неко од њих сети да су паркирана са друге стране шумарка. Миркова кола воле када Мирко лагано пребацује из друге у трећу, на тачно две хиљаде обртаја, и не додаје одма' гас, него пусти прво да се корпа и ламела лепо уклопе.

Мирко(виче кроз прозор миркових кола): Е 'ај онда видимо се сутра!
Славица: Видимо се, хвала за пљугу!
Петар: Поздрав!

Славица одлази ка својој кући. Петар силази у подрум, заборавио је био да угаси светло.