Za naš narod nešto slično zvoncetu za Pavlovljeve pse. Kada u autobus udje bilo kakva individua sa dotičnim modnim detaljem, kroz autobus,tramvaj ili trolejbus prodje talas panike. Narod se spontano sjati oko automata za poništavanje karata (putnici sa kartama) i oko vrata (slepi putnici koji beže napolje). Svaki razgovor zamire i komunicira se isključivo izbezumljenim pogledima. Ako je još rano jutro, neko će dobiti batine.
Nije bitno zanimanje čoveka koji nosi zeleni prsluk, kao što nije bitno ni da li na prsluku piše GSP, gradska čistoća, nike ili xiang min yin. Fluorescento zelena boja u mozgovima prosečnog korisnika javnog prevoza pobudjuje vekovni strah od kazni, sudskih procesa i nestajanja crvenih novčanica iz novčanika.
Subota veče,u autobus ulaze 4 gradjevinca u zelenim prslucima i sa lopatama. Autobus se automatski prazni.
Baba pored mene progovara:
- Oće ovi da nas biju sa lopate ako nemamo kartu?
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.