Vnimanie! Dva miliona pernatih stepenika bez gelendera i bez stubova nosača. Cijena ulaznice je nepoznata. Pentranje po vrelim voštanim kablovima.
Dok sam hodao u staroj jakni koja je bila izlizana po ramenima, nervirao sam se zato što je to kao seljački. Pred očima su mi blicale labrnje i obrve silikonskih nakaza, i kako mi neće dati pičke zbog jakne. Ali dobro, ako me neko bude pitao reći ću da sam iš'o neki kauč tetki da unesem. Opet, da sam obukao novu jaknu nervirao bi se kako sam jadan što se stidim stare jakne.
Bilo je vrlo oblačno i tmurno vrijeme. Približavao mi se jak vjetar, što me je obradovalo jer se u takav trip najbolje uklapam.
Ali ovog puta su stvari ispale malo drugačije!
U tom kovitlacu prašine i haosa ugledao sam gomilu od par desetina hiljada žirova kojima tu nije bilo mjesto. (Tada već svjestan da će ovo biti epska borba koju sam očekivao čitav život, znao sam da moram da iscrpim i zadnji elektroproton snage, i da davši sve od sebe pobjedim ili budem poražen). Iznenada su se žirovi postrojili u ešalone (u visini mojih ramena), i pod naredbom žira komandanta koji je stajao ispred njih uzdignutog čela, počeli su da jurišaju na mene. Nisam bio potpuno nespreman na tako nešto, pa sam se hitro, u par koraka sakrio iza zida obližnje garaže. Silovito su se zabijali u zid od ciporeksa, koji je počeo da se kruni i propada u oblaku prašine. Uvidjevši skori proboj zida, morao sam da potražim novi zaklon. Kompresovao sam se ni sam ne znam kako, na veličinu od pola centimetra i utrčao u auspuh zahrđale olupine koja je decenijama stajala u toj garaži. Nije bilo lako ući u auspuh, jer je u njemu bio krompir u kojem su, pukom srećom, crvi napravili lavirint kroz koji sam prošavši, obreo se na drugoj strani krompira. A sa druge strane. Mrak, nestabilni stalaktiti i stalagmiti od skorene gareži prijetili su da mi se sruče na glavu. S polja se začula žustra komanda: u kolonu po jedan prestroooj SE!
Meni nešto prenu u guzici ko da ću se usrati od straha, jebiga život je u pitanju, i u panici krenuh da tražim izlaz. Žirovi su silnim udarima pomjerali krhki krompir! Našo sam rupu u cijevi zahrđalog auspuha i odlučno se, brzinom svjetlosti, ustremih ka jednoj radioaktivnoj anteni na jednom od vrhova Mordora, ujedno se vrativši u prirodnu veličinu. Žirovi su me sustigli za tili čas. Letio sam u krug oko antene posmatrjući u njenom podnožju partijanje miliona mrava uz neku opasnu tehnjaru: Pam pam Pam paPaPa, Pam pam Pam paPaPa, Pam pam Pam paPaPa! Mravi su mi mahali u raznobojnim cvikerima i sa nekim svjetlima, ali znao sam da nije trenutak za opuštanje. I dalje su me žirovi neumorno pratili odlučni da me dematerijalizuju. Znao sam da će im pasti na pamet da krenu u obe strane oko antene, pa sam povezao svoj um sa njihovim, da preduhitrim njihov plan i da se izvučem. ZAP! Osjetio sam taj momenat i ustremih se ka suncu koje je počelo da se nazire, dok su se oni sudarali nasamareni.
Kako smo se približavali suncu počeo sam da se znojim, jer sam bio u jakni, a i žirovi su počeli da posustaju. Ovo je sad bila borba karaktera i izdržljivosti. Ko ide do kraja? Ko će odustati?
Znajući da možda idem na put bez povratka odlučio sam: ova bitka je moja!
Među žirovima je jedan bio najbrži, i on je došao do mene i predložio mi da prekinemo ovu suludu trku i da odemo u neku drugu realnost. Prihvatio sam taj prijedlog, znajući da je bitka završena iako mi i dalje ništa nije bilo jasno.
