Prozaična metafora roditeljskog vaspitavanja mladunaca koji polako stupaju u život. Prva poruka i priprema ptića koji će kroz koju godinu poleteti konačno iz roditeljkog gnezda i odvojiti se od majkinih skuta. Uvod u svet surovosti prostom pesimističnom rečenicom prožetom već viđenim mukama starijih pripadnika čoporativnog krda koji su toliko slični ko fiskalni kod na limenci kokiške.

Da konkretizujemo materiju.
Život, shvaćen kao represalija ulaska sistemskog kurca u veneru običnog čeljada, predstavlja mukotrpnu bitku sa vetrenjačama čovekolikih monstruma unapred izgubljenu. Recept za život koji podseća na kurvu je prilagoditi se pravilima igre savremene prostitucije, dozvoliti svom obrazu da bude dovoljno namazan da proguta sve fekalije društva i ući u frontalnu borbu sa samim sobom.

Prve lekcije iz mladosti se nikada ne zaboravljaju. To je kao gen koji vučemo od svojih predaka i prostom deobom kite i pičoke prosleđujemo svojim naslednicima. Tako je i sa pesimističnom realnošću društva i profiterskog poretka od kako su nestale socijalne ideje jednakosti iz svesti domaćih čobana. Sine, život je kurva.

И то не она коју ћеш платити, па јебати. Не. Живот је она нечастива курва која ће ти узети дебелу кинту, и побећи са њом остављајући ти две гориле да те лемају јер си хтео да је "зајебеш".

Живот је курва.
Према свакоме, без изузетака.
И онај ратни злочинац што је дочекао старост у својој фотељи, гледајући јапански дневник, а исто тако и онај доброћудни чича што храни голубове и прича унуцима догодовштине из детињства. Једина разлика је што је живот првог зајебао самим рођењем, дарујући му тежак бол који га је разарао, и који је желео да подели са другима. Њему је убиство, мучење и плач других тренутни аналгетик са краткотрајним дејством. Оног другог су, пак, сви заборавили. Остао је сам у запећку собе, ти исти унуци га посете једном у месец дана, а што су старији, то ређе.

Оба старца су ухваћена у тежак вртлог живота. Један по рођењу, други, изненада и константно. Живот им је даровао само моменте среће, да би знали шта је бол. Каква курчева табулараза, да је човек испрва, празан лист хартије, не би се људи рађали са склоностима ка раку, срчаном обољењу, слабом виду, социјалном затупљеношћу и плачући. Устајеш ујутру да би преживео још један дан, гледаш како време пролази, чини ти се да стојиш, а заправо идеш још брже од тог времена. Јер секунда је довољна да ти се живот обрне за 180 степени. Секунда је довољна да напустиш тај исти шугави свет, и секунда је довољна да ти одреди остатак живота.

Нажалост, дарежљивост живота, и Бога - генетике је вазда била велика. Дарује ти буре гована, а ти гледаш како ћеш га прогутати. Да ли постепено, цео живот, или на моменте много, па одмарати до следећег момента.

Кроз призму песимисте, посматраш време које иде, а ти стојиш. Не, чекај. Ти идеш још брже.

Kad ne možeš da nađeš kamen za kupus, a imaš ga u bubregu.

Čim dođemo u neke ozbiljnije godine ova rečenica iskače iz žbunja u vidu 'kupuj-iz-fotelje-stoko-seljačka' reklama i napada nervni sistem nadasve podmuklo i esesovski.