Finalna konkluzija o životu, obasjana crnim svetlom jedne od najvećih Balkanskih tragedija.
Svaka jedinka sa ovih prostora, koja je dovoljno stasala da se sa njom može normalno razgovarati, upoznata je sa efektom Mijatove prečke. Na sam pomen toga dižu se dlake na rukama, oči prevrću, pritisak raste, praćen ogromnim besom i još većim osećajem nemoći. Prednost imaju mladje generacije jer nisu bile direktno izložene radijaciji i kumulativnom efektu tog momenta, gejzira besa i nemoći, za razliku od nas ozračenih..
Tren, kada je jedan prosečan Jugosloven nemo posmatrao kako njegov tim dobija svoju veliku šansu da pogazi još veće protivnike od njih samih, makar jednom u životu. Tren, kada je osetio pravu sreću i pravdu u neku ruku, rekao ženi da je voli, sinu da će kupiti biciklo, da će Jugoviću poslati pismo zahv.. PREČKA.
Dve verzije žute minute su tada nastale.
1. Totalni rempejdž po sobi/kući/kafani/trgu/crkvi/bašti/itd, izmišljanje prosečno po 5 psovki po minuti, hiperventilacija, praćeno zakrvavljenim očima, podignutim rukama u vazduh, iskeženim zubima i prezirom kakav se do tada nije mogao osetiti.
2. Ostajanje na mestu, ukopavanje i neverica. Bes, prezir i nemoć, smešani u jedan koktel, sagorevaju iznutra. Oči se sklapaju, usne suše, tresu i uvlače, par dubokih uzdaha, nem pogled ka gore, uz šapat ''Zašto jebote, zašto?'' pogled u stranu, pa ka podu, pa ka televizoru ponovo, i gašenje istog.
