Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Šarl de Lamartin prisetio se jednog dalekog prolećnog popodneva kada ga je otac prvi put poveo da upozna čari fudbala.
Livada za trening bila je na samom rubu njegovog sela Galondo- mestašceta od oko tridesetak kuća, ukusno izvajanih od gline i kvarcnog peska, sa gotski ukrašenim stubovima. Kuće su bile raspoređene ravnomerno duž kaldrmisane, pomalo usrane ulice od stajskog đubreta, neobranog jakovog mleka, kojekakvih prnja i ostataka hrane koje je bilo tipično stanje za ovo doba godine, jer se prolećem organizovao vašar od strane nekih makedonskih cigana, dovodeći sa sobom svakojake životinje, mečke koje igraju sambu, are koje pevaju ode na 8 jezika, tigrova koji preskaču metalne koturove i sve to uz pratnju frule, lire i kitare.
Šarl je sada, pred svoj sudnji čas, oštro osećao miris vazduha svog zavičaja- kuvanih slonovih kostiju sa hrizantemama, pohovanih urmi, izmešanih sa mirisom jorgovana i gladiola koji su dopirali iz bašte mlade, koščate, ali otrovno lepe udovice Anete fon Ditrih. Oduvek je mislio da je imala najmirisnije cveće na svetu...
Sa zalaskom zlatnih snopova sunčevih zraka, okolnje seoske žene, uključujući i njegovu majku, bi se okupile u njegovom dvorištu, posedale na otkopane panjeve trulih majskih trešanja i sa vretenom u rukama počinjale priču o magičnoj opojnosti njenog cveća. Jedne su pričale da je tajna u tome što ih zaliva dijamantskim suzama iz staklenih, maslinastih očiju, koje, u noćnoj tmini proliva na zemlju zbog izgubljenog muža. Druge su, pak, imale teoriju da je cveće bilo kalemljeno od njenih dugih, vihorastih vlasi, boje sazrelog kokosa. Mlađi brat Filipo i Šarl voleli su da se prikradaju i pažljivo slušaju te priče, sve dok ih otac ne bi uhvatio, zavrnuo krajeve ušiju i odveo do slamenog kreveta, gunđajući o njihovoj drskosti i nesposobnosti za išta drugo, osim za ženske tračarije.
Jednom prilikom, za vreme večere kod porodice poljaka Drużbęczki izletelo mu je:
-A šta se desilo sa mužem udovice Anete? Kako je umro?
Svi su prestali sa pričom, odložili kamenom obrađeni escajg i prostrelili ga pogledom, iskolačenih očiju. Ni dan danas, dok stoji oči u oči sa smrću, nije bio siguran da li su ti pogledi bili pogledi besa ili sažaljenja. Otac je, čvrsto stegnutih vilica, kroz zube procedio da svima poželi laku noć i da ode u krevet, a da će se on raskosurati sa njim kada se vrati kući. Znao je da mu se ne piše dobro. Narednih dana je, pre sranja, morao da maže tur kantarionovim uljem.
Otac je bio paor. Krupan, izuzetno vredan, ali strog i ćutljiv. Majka, iz neke plemenite austrijske porodice, staložena žena, mršava, izgubljenog pogleda, ali još uvek veoma agilna i nežna. Nije se puno mešala u kući, osim kad ogladne. Umela je da do kasno u noć veze, a onda pre svih ujutru ustane da opere prljavo rublje korom od sekvoje u trošnom limenom lavoru koji je ujedno služio za kupanje.
Živeli su skromno, uglavnom od poljoprivrede i prekomorskom trgovinom gmilih banana direktno iz Šat el Araba, od nekog očevog prijatelja, arapina Hasana.
Livada na koju ga je otac odveo bila je puna skakavaca, jelenaka, i još pregršt kojekakvih insekata. Stavio je loptu na nogu i počeo sa egzibicijama. Voleji, makazice, biciklice, da ste ga samo videli. Drugi čovek... Bacao se po livadi kao neko dete, da je mali Šarlo zamalo prasnuo u smeh.
Krajičkom oka, dete ugleda kolonu mladića u tamno-zelenoj maskiranoj odeći, gumenih cokula sa puškama na bedrima kako marširaju ka selu.
-Oče, ko su ovi ljudi?
-To su vojnici.
Sevnu mu iskra u oku. Pogled mu se nije odvajao od njih. Njihov jednak topot, njihova pesma i šala, dostojno držanje zgrabila mu je dušu kao šarka neopreznog pacova. Uzeo je sasušenu granu u ruke, stavio na grudi, prišao ocu, i rekao:
-Tata, ja ne želim biti fudbaler.
Pogledao ga je sa začuđenim, duboko potresenim pogledom: - A šta želiš biti?
Odsečno i oštro je odgovorio:
-Želim biti vojnik!
Otac se od nesvestice jedva zadrža na nogama, drhtavim pokretima lagano sede na jedan kamen, duboko zari dlanove u očne duplje i gromko zaplaka.
Nastaviće se...
