Zmaj

Davno izumrla igračka koju smo kao deca pravili i u nebesa dizali, uz nju provodeći bezbrižne sate.

Ne znam zbog čega je uzumrla ta vrsta, da li zbog onih Terminatora i Mega-Sega ili nečeg drugog, nikada nisam mogao da dokučim.

Obično bismo, kao klinci, otišli do stare Jevtove kovanice, rasturili malo trošne fasade i iz nje izvukli dve dobre i prave trske. Jevto se valjda nije ljutio što smo mu rasturali kuću: ništa nam nikad nije prebacio zbog toga. Mada, nije se to od njega ni moglo očekivati jer je već odavno bio pod zemljom. Nikome se u snu nije javljao, pa nam je savest bila mirna.

Buco je krišom cepao ćaći džakove od cementa, a ja sam od babe krao duvanski konopac (to je bio neki veoma jak konopac, ali pojma nemam kako je dobio to čudno ime) i onda bismo rešili da ga napravimo.

Tu je bio majstor Z, iskusni spravljač zmajeva, koji bi nam pomogao u sastavljanju terazija, da to sokoćalo stvarno leti, a da ne bruka svoje ime. Rep i ostatak čudovišta smo pravili mi, obični smrtnici.

I onda, kad bi sve bilo gotovo, i kada bismo mu na kraju nacrtali neku opasnu životinju na leđima i dali mu ime, najbrži među nama, Šoća, kao sumanut bi potrčao suprotno smeru vetra vukući zmaja, i on bi se vinuo gore, visoko u nebesa plava.

Radovali smo se kao deca, jer smo, zapravo, i deca bili.
Dolazile su ponekad i devojčice da gledaju, a mi smo se grdno razmetali, i pokatkad bismo im davali da ga drže ili da mu šalju pisma. On bi onda od mnogobrojne pošte otežao i polako se spustio ili zakačio na neko visoko drvo, a nama bi bilo veoma krivo zbog toga.

Posle smo jurili devojčice da ih bijemo.