Ljudi koji najbolje prođu u životu. Koliko god djelovali opušteni, koliko god se zajebavali, napijali, glupirali, mangupisali, itd. oni tačno znaju, na dugi rok šta hoće i čemu teže u životu, i na tome polako i postepeno rade. To bismo mi mogli kritikovati, proglašavati takve ljude proračunatim, ovakvim i onakvim, ali oni su ustvari samo pametni. Velika je stvar na vrijeme skontat šta hoćeš u životu. Pojedini koje poznajem to su skontali već na početku srednje... ili čak u osnovnoj. A ima i onih koji ni sa 35 godina ne znaju. Jedina loša stvar u tom "znanju svog pravca" je to što su ti ljudi prividno opušteni i svoj plan rijetko dijele sa drugima. I onda recimo njihovi ortaci koji nemaju takav plan, s njima se druže, zajebavaju, napijaju, i misle kako je sa njima samima sve OK, i kako je ta opuštencija ustvari ispravan pristup životu, a nisu ni svjesni da ti s kojima se druže i napijaju, imaju plan i mnogo konkretniju sliku svoje budućnosti i daljeg života. A ti, naivac, da tako kažem, s njima ločeš, zajebavaš se, igraš bilijara i na to ti se sve svodi. I onda jedan dan napuniš 35 godina skontaš - đe si ti, niđe....a on, fino žena, dvoje djece, stan, dobar posao itd... sve po PS-u.
Naravoučenije: treba znati svoj pravac i raditi ozbiljno na nekim dugoročnim ciljevima... ali isto tako, bilo bi fer i korektno tu viziju podijeliti sa manje ozbiljnim prijateljima i probuditi ih iz njihovog dremeža, a ne sa njima samo zajebancija, a ti ovamo šutiš i radiš.
Primjer ljudi koji studiraju 10 godina i više, naizgled su opušteni, stalno u gradu, gotiva zajebancija, ali vrlo dobro znaju da će jedan dan završiti taj fakultet i imaju tačno plan šta dalje, gdje mogu konkurisati, kakvu štelu mogu naći itd.
Još drastičniji primjer su oni što još u osnovnoj znaju da će studirat pravo, npr. jer su im roditelji pravnici, i znaju da tu već imaju prokrčen put. I u školi se zajebavaju, prolupavaju, a tačno znaju šta će i kako će dalje.
Добро је ово.
Ја сам још као мали знао свој правац,
они били католици, а ја православац.
Проблем код ових које си описао је тај што се ти животни планови понекад и изјалове. Код таквих типова који се кезе на све стране и друге подстичу на блејање, а гурају своје, то уме баш да заболи. Знам неке који су због тога прсли.
Slažem se Jovore, no zavisi - što je rekao (ne znam tačno ko), propali život je najbolja gradja za dobar roman. Ne mora da znači, naravno, ali ljudi koji su lutali, razbijali se o zidove života, patili, umirali u bedi...Dali su jako puno književnosti, slikarstvu, muzici, čak ponekad nauci. A sve nam je to naravno potrebno. Drugo, što kaže Frajdžo, planovi se izjalove, iskrsnu okolnosti itd. La vida es una tombola, daleko češće nego što bismo to želeli da prihvatimo.
Sve to stoji melk ali velika je razlika između propalice i umjetnika. Umjetnik stvara bez obzira na okolnosti, bez dinara ili sa milijardom. Umjetnost nije mjerljiva materijalnim.
+!