Najneverovatnija, najpotresnija, najemotivnija priča netom završenih Olimpijskih igara. Bar tako tvrde srpski mediji...
Elem, ako je verovati legendi, malog Zaru..., pardon malog Zokija, othranili su divlji kavkaski kozorozi u vrletima te mitske planine. Kada je sišao u Tbilisi, mogao je da se bavi jedinim što je naučio među kozorozima - rvanjem grčko-rimskim stilom.
Legenda dalje kaže da je Zaru..., pardon Zoran postao veliki šampion, ali da mu se na daljem putu slave isprečila grozna gruzijska rvačka mafija kojoj je on hteo da stane za vrat.
Jedva izvukavši živu glavu, Zoki beži u jednu malu ali ponosnu zemlju na brdovitom Balkanu gde ga dočekuju ljudi raširenih ruku i velikog srca. Kako je još od malih nogu gajio ogromnu ljubav prema toj zemlji, Zoran odlučuje da nastupa za majčicu Srbiju ne tražeći ništa zauzvrat i počinje da niže uspehe.
Vrhunac dostiže u borbi za olimpijsko odličje kada u epskoj bici pobeđuje omraženog srpskog arhineprijatelja iz susjedstva. Iz zahvalnosti prema novoj otadžbini menja ime u Zoran Datunašvilić, odriče se nacionalne penzije i svih novčanih nagrada i jedino što traži je da mu se omogući da otvori školu za rvače male gde će mlade dečake upućivati u sve tajne ovog drevnog sporta.
JEDNA ANEGDOTA IZ ŽIVOTA ZORANOVOG
Jednog neizrecivo toplog popodneva u studiju u Košutnjaku najeminentniji sportski komentator sa ovih prostora postavio je Zoranu najgenijalnije pitanje koje se može postaviti strancu koji dođe u Srbiju:
- Koje ste srpske reči naučili?
- Jebote!
- Iiiiiiiiiiiiiiiiiii!!! (krik prelepe Kosjerine)
- Jaooooooo... Ne te reči!!! (opšti smeh i vesela graja u studiju; milfače kraj malih ekrana momentalno zaboravljaju na Damijana Davida i požudno upijaju razoružavajući Zokijev osmeh)
Zavesa pada i ide pesma:
"Na kraj sela čađava mehana
Iz nje viri kosa nečešljana..."
OI
U borbi za medalju, na godišnjicu Oluje, pobedio Hrvata. Tako se postaje Srbin i da ne nastupaš pod srpskom zastavom, ne?