Podrugljiv izraz koji se koristi za lika kojem treba preko pešest godina da završi školu.
A: Je li stari, đe ga je Aco? Nijesam ga 100 godina viđeo.
B: Ma po cijeli dan u školi, a kad dođe kući igra dotu i sve tako.
A: Pa čekaj još nije završio?
B: Ne brate. Drugi pao pa došao kod nas u odjeljenje a sad ga i mi šišamo 2-3 godine.
A: Šest godina uči stari. Ka' da studira medicinu brate.
B: 'Ladno će da specijalizira za domara dok završi.
Aber. Kec kao bandera. Upisan crvenom hemijskom, tako da i pored pešest pozitivnih ocena bode oči pri pogledu u dnevnik.
Izraz za nekog ogromnih dimenzija, rmpaliju, mrgu od čoveka. Inspiracija nastala od natpisa na mašinama sovjetske proizvodnje "Cdelano v SSSR". Dok su Ameri u uređaje postavljali mikroprocesorske čipove, braća Sovjeti su mećali pešest čeličnih zupčanika, predimenzionisanih sa faktorom 12, malo totmasti i k'o bog. Highend tehnologija se mogla pohvaliti sa nekoliko staklenih dioda i trioda, takozvanih lampi, uz neizostavnu opciju kurble i klinastih remenova.
Nemoj se ti muvati mnogo oko Dijane, ima brata dvometraša k'o da je zdelan u SSSR-u. Taj umesto mleka pije dvotaktol.
Seoska slengara, ne emotivni opis, odmah da se razjasnimo. Preldžija othranjen ovčijim kajmakom, šarenom slaninom i vrućom pogačom. Jak k'o zemlja, strvina i rođeni dvocolaš, rumen, zdrav i nasmejan. On nije rođen za romantiku, od sofisticiranosti zna da se mora obrijati pred odlazak u crkvu, ne pljuvati na prelu i ne 'sovati pred kumovima i ženskadijom - on je sirova snaga i čelična disciplina, koja bez pogovora dolazi u ispomoć na mobu. Agilnost i tehniku za sporta nikad nije imao, ali uz pešest otkosa stuče dulum i po lucerke i jednim zamahom sekire ruši po dva omanja bukvića, k'o iz pičke. Ne mnogo pametan da filozofira, a dobar k'o hleb da posluša - baš kakav treba. Jedinična mera za obavljanje poslova na selu.
Domaćine, kupio bih dvajs' metera drva, ali ako može do večeras da se to pocepa i natovari?
Samo kupi gajbaru 'ladnog i neka žena pripremi mezluka, ja i dva dobra momka ima da to grunemo, a da ne omrknemo.
U prevodu nikad. Ili mooožda nekad, ali malo vjerovatno.
- E, Majo ajd' s nama na roštilj... bićemo Dule, Šomi, ja i još nas pešest.
- Ne znam, možda nekom drugom prilikom.
Pojava koja se javlja pri intenzivnom ždranju. Da bi došlo do efekta topovskog đuleta, hrana koja se unosi mora da ispuni osnovne kriterijume.
Prvo. Ne sme da bude sveža i topla. Najbolje rezultate daje svinjetina sa terase, dva dana posle Nikoljdana, eventualno Aranđelovdana, pomešana sa ruskom salatom koja je stajala pored.
Drugo. Dobar lubrikant. Zavisi od ličnih preferencija, ali ništa nije bolje od komboa u vidu par ljutih, pešest zidaraca, malko knjaza, i srk koka kole, da zamiriše.
Treće. Pikanterije. Slavski ansambl sa stola. Prebranac, na primer, ako umesto đuleta u stomaku hoćete karteč.
Ukoliko su najosnovniji uslovi ispunjeni, imaćete osećaj topovskog zrna koje udara u stomak k'o iz krupove haubice, i stvara taj blaženi osećaj u stomaku koji vas vezuje za tlo.
Varijacije su dobrodošle. Ostavljen je širok prostor za kombinovanje, samo dok koristite adekvatne sastojke.
Za razliku od nalepnice "beba u autu" koja učesnicima u saobraćaju stavlja na znanje da opreznije voze, beba u autobusu u kojem se vi vozite jeste znak od boga koji vam kaže "grešio si, pička ti materina, sad ćeš da ispaštaš i to debelo". Oznaka da ste najebali na više nivoa, da ćete biti arčeni trofaznim vibratorom u mali mozak tokom vožnje, i da budete ljubazni sa brkatom babom koja sedi kraj vas u busu jer ćete vrlo uskoro verovatno tražiti od nje pešest bensendina. Vozikanje u autobusu gde se nalazi beba deluje vrlo stimulativno, na više nivoa: sociološkom (razmišljate da li je vredno imati porodicu, kad će najmlađi član biti toliki antihrist), psihološkom (pitate se kako je moguće reći za tako kmezavo stvorenje da je slatko, i da li ste vi jedini nenormalan kretenčina koji malog seratora mrzi iz dna duše), religioznom (komunikacija sa bogom da vas uzme sebi i prekrati vam muke).
11.00 h: Žis autobus, polazna stanica Novi Sad, krajnja Gradiška, brakati preldžija šofer, standardna konfiguracija od desetak studenata, dve feMserke koje sede skupa i ne jebu živu silu, par debelih baba sa dvajest kesa i sendvičima od ribe. I na kraju, ponosan bračni bar sa četveromesečnim sinom.
11.03 h: Beba: "Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Kmeeeeeeeeeeeee... Rrrrrrrrr. Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee". Putnici sede mirno, komentari tipa vidi kako je sladak, koliko ima meseci, je l' redovno sere kad se naruča.
11.42 h: Beba: "Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Kmeeeeeeeeeeeee... Rrrrrrrrr. Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Hik. Hik. Kmeeeeeeee." Mater mu vadi sisurdu da nahrani bebu. Studenti šacuju sisu. Babe žderu neki čips. Fenserke i dalje ne jebu živu silu.
12.39 h: Beba: "Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Kmeeeeeeeeeeeee... Rrrrrrrrr. Kmeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee. Hik. Hik." :usr'o se. Ponosni roditelji skidaju pelenu. Studenti se čude kako je neko toliko mali može toliko da iskenja. U međuvremenu svi umiru, lagano od radijacije. Carinici se dvoume da li da vrate autobus sa granice, biohazadska opasnost je velika. Eskaliraće sukob, pa će se Tadić morati izvinjavati BiH zvaničnicima. Ipak puštaju bus. Fenserke i pored zvukova najnovije pesme Goge Sekulić "Biznismenu, arči mi rč za 'iljadu evra" koji dopire sa njihovih roze mobilnih telefona, u znak protesta napućuju usne i nalakiranim kanžama od 6.3 cm zapušavaju noseve. Babe jedu neki mladi luk.
14.00 h: Pauza na Lončarima. Vozač i kondukter leče živce uz par rakijica. Šmekaju Slađu, garu konobaricu od dobrih tridesetpet banki. Studenti gledaju u sise mlade mame. Iz autobusa izlazi zeleni dim što je bebac ispodrigiv'o i isprdio. Štene koje je slučajno prošlo kraj busa ostalo brez dlake.
14.20 h: Put se nastavlja... Neka im je Sveti Vasilije na pomoći. Gradiška je daleko....
Napitak za sirotinju kojoj se zinulo dupe da se bahati, al' nemere u potpunosti. Naslednik Kokte kao piće za raju, nešto najbliže or'ginal Koli što se može kupiti za cenu ispod 2 marke. Upitnog mesta flaširanja i još sumnjivijeg sadržaja, sa kofeinom ekstraktovanim od toza užegle C kafe, gazirana uz pomoć vulkanizerskog dizel-kompresora napičenog na pešest atmosfera, ali ipak ukusa kurvanjski dobrog da ti pređe u naviku i da se navučeš. Uz šljivu i lozu, najčešće neoficijelno piće srpskih slava, ispraćaja u vojsku, zadušnica i srodnih daća. Krajnji cilj opklade u dečijoj fudbalici, napitak koji baba uz sarmu iznosi kad dođeš u goste. I popijena, i dalje je korisna: nastavlja posthumni život kao surogat flajka za nošenje rakije u njivu ili kao izgovor za iskanje... mleka od napupelih komšinki.
Gotovo. Ende, nema više. Šta je bilo - bilo je; šta si imao - nestalo je.
Ispovraćao si, dakle, dušu i na usta i na nos, a pošto ti je ona zadnja povraćka mirisala na bebi-kašice kojim su te šopali k'o klinju, sad si siguran da nemaš više šta da izbaciš iz sebe.
Magična formula koja označava da možeš da nastaviš s cirkom.
Krunoslav: Blaaargh, blaargh! Blljuc... Pu! Uf, majku li ti... Pu, pu!
Želimir: Ajde više, jesi završio s bljuvanjem? K'o da si rakijski kazan eksirao, a ne onih pešest Tumorga i tri dunje. Sramoto. Ajmo.
Krunoslav: Ček sekund... Bljuuuv! Pu, pu, pu! Eto, gotovo.
Želimir: Si siguran?
Krunoslav: Pu! Jesam. Tike-tike-tačke, nema više vraćke. Ajmo nazad unutra, da nam se ne o'ladi ona pičetina za šankom.
Nešto nemoguće. Ne može se desiti pa sve da živimo još tri života. Ili može ali moramo biti izuzetno talentovani maleri za to.
- Ooo rođače pa gde si ti, sta ima, znaš da sam obalio sinoć Silvanu kod nje kući. Ne mož da veruješ koja situacija bila. Uhvatila je neka neverovatna nejebica, ja se našao na pravom mestu u pravo vreme i ćao..
- Aaa daj bre ja sam baksuz kojeg nema gde car konja jaše, pa ja je napadam cirka :uzima telefon i gleda datum: tri godine i dvaes-pešest dana i truba a vidi sad sa kojim informacijama ti dolaziš. Ne verujem bem ti sreću kuratu.
Pitanje koje se postavlja kad želite da znate koliko je tukididu potrebno za postizanje optimalne čvrstoće i kakvim sve načinima, odnosno kakva mu je izdržljivost i jačina.
- Govori, kako je bilo sinoć sa Žaretom?
- Pa, prešli smo sa reči na tela otprilike u roku od odmah, šta da ti pričam....
- A, kako se kalio čelik?
- Kvalitetan materijal, nema šta. Malo zagrevanje, pa malo pričica, pa malo maca pojede jezik, pa onda akcija, pa tako pešest puta gore-dole. Ne pregreva se brzo, ne lomi se, nego ono, znaš.
- Znači čelik?
- Baš čelik.
Konstantna restauracija hejta i jeda. Nezaboravljanje jednom nanesene (stvarne ili fiktivne) uvrede i podređivanje čitavog budućeg ponašanja ukaljanoj sujeti. Održava se mehanizmima upečatljivog memorisanja i još slikovitijeg oživljavanja prošlosti. Nikakvo iskupljivanje ne dolazi u obzir.
- ‘De si srećo, je l’ se još ljutiš na mene što sam sinoć zakasnio pet minuta? Vidi šta imam, karte za onu svirku što su već sedmicama rasprodate…
- Ijaoo super, ma kakav... U stvari – da! Kako si samo mogao da zakasniš, stoko jedna muška! Pet minuta sam te čekala sama ispred zgrade, peeet minuta, bree! Da l’ si ti normalan?! Nikad ti to neću zaboraviti!_ _ _ _
Uuu, dobra defka, to, to, plus! Aaa neee, to je onaj defektaš što mi jednom rekao da sam plagijator! Neće moći kolega, džaba što si mi za druge rek’o da su dobre, evo tebi pešest minusa sad! I prijaviću ti ove tri za brisanje!
Idiom, koji i pored fonetske sličnosti, nema nikakve veze sa prostaklukom i ljaksicizmom, nego opisuje stabilnu, normalnu, prizemnu i skromnu osobu. On dobro zna šta može i koliko može, nije preterano ambiciozan, niti nabeđen, blago mu trne ćuna za sve, a sa druge strane ima dodir sa realnošću, jer čvrsto stoji na zemlji i uspravljen gleda životu u oči. Kakav je u komunikaciji, takav je u svim aspektima života: direktan i neposredan, ponekad osirov i prek, ali uvek pravičan i iskren.
Duševan čovek, veseljak i umereni hedonista, sa smislom za meru, smislom za humor, na svoj i na tuđi račun. Domaćin, porodičan čovek, spreman da se žrtvuje za svoje prijatelje i porodicu, posveti borbi za ideale, a u današnje vreme mukom zabavljen obezbeđivanjem suve egzistencije, jer je pošten način uvek teži put, put kojim kod nas jedino idu zanesenjaci-sanjari i dobroćudne poštenjačine, zbirno prozvani imenom "budala" od strane moralnih mizerija nakoćenih u žabokrečini sunovrata moralnih i ljudskih vrednosti. Nekada veoma čest tip čoveka sa naših prostora, ali danas u doba gde statistički na 10 ljudi dolazi 4 gladna čoveka, 2 radnika težaka, 1 beogradski organizator gej parade i 3 menadžera, vrsta koja izumire poput belog međeda, jer prost čo'ek ne da ne zna da se lakta po novokomponovanim pravilima kapitalizma, nego on to ne radi čisto iz džentlmenskog razloga: to mu je ispod časti. Vođen srpskim inatom, a sa moralnim vrednostima usađenim porodičnim vaspitanjem, radije će umreti gladan, ali uspravljen, ponosan i neokaljan, jer ipak postoji nešto važnije od punog stomaka.
Da, vrsta prostih ljudi izumire nezapamćenim tempom, jer se ne može efikasno lagati izražavajući se lakonski sa pešest reči kao što prost čo'ek radi, nego kurtoazno, evropejski, slatkorečivo u maniru ljupkoglagoljivih menadžera, srpskih političara, velegradskih korporativnih devojčica. Sitnim vezom gramatički pravilnih, kitnjastih reči, i lažnih obećanja zamađijati žgadiju, koja je, eto, dovoljno tupava i kratkovida da prostog čo'eka nazove seljačinom, a šarlatane i moralne mizerije gospodom. Jebeš ga, žgadija je oduvek bila teški mazohista - prvo dopusti nekom da je uzjaše, kulturno izjebe, pa onda lepo kuka i daje priloge u crkvu za bolje sutra. PU!
U hijerarhiji radnika seoske pilane najbliži pandan čoveku sa građom Legolasa i naravi Gimlija iz Družine prstena. Niti dovoljno jak da raznosi bukovu dasku debljine pešest cola, niti dovoljno pametan i čkolovan da računa kubikažu jasenove građe natovarenu na šleper Skaniju već spremljenu za Italiju, svoje mesto na pilani izborio poznavanjem taktike i tehnike preciznog slaganja letvica između dasaka i ostalih drvenih elemenata.
Sitne je konstitucije, srednje visine, tanak, ne mrcina od čoveka kao preldžija i mrčo, više kao lola i old skul seoski jebač. Prznica koja lako plane. Usled potisnutog besa jer ga svi zajebavaju zbog njegove slabije građe, i loših rezultata u takmičenju u udaranju kruške u interseoskim vašarskim turnirima, često izaziva tuče na prelima i u seoskoj birtiji kod konobarice Slađe. U makljaži koja nastaje, njegov adut nije snaga, nego brzina i munjeviti refleks. Usled lake mase, njegovi udovi imaju manji moment inercije, stoga se kao veoma žilav brzo kreće u tuči, rapidno izmeštajući centar mase trupa izbegavajući neprecizne, a krkanski snažne udarce šakurina od mrkonjićkih dvometraša, on u napadu zadaje slabe, ali brze, precizne udarce, usled čega je stekao titulu zajebanog lole u pet okolnih sela.
Glas zajebanog lika, nije jedina slava koja ga u njegovom kraju bije. Pred prela i izlaske u seoske folkoteke, zapere svoju nabudženu Opel Askonu, Nokiju 3310 zapojasa za kaiš, kosu začešlja na stranu, svoje zmijsko telo zaprano turskim sapunčićem od jorgovana namiriše zelenom Malicijom. Vitke građe, onako nestandardni Balkanac, predstavlja nešto nabliže Orlandu Blumu i Enrikeu Iglesijasu čemu jedna prosečna seljančica može prići za vreme pauza između okopavanja, berbe i krunjenja kukuruza. Zbog veoma agilnih prstiju, razrađenih slaganjem letvica, čuven među snašama po dobro uvežbanim manevrima džaranja kliće, na šta one proizvode vlage k'o oblaci kumulonimbusi kad ošinu ravničarku njivu iznenadnim prolomom oblaka, što se završava epilogom intenzivnog skvirtanja, merljivog količinom vode iz jednog topa za navodnjavanje semberske plantaže paprike i omanjeg islandskog gejzirčića.
Sleng za boga i batinu u zemljama brdovitog Balkana. Najčešće skorojević i mufljuz koji se na mufte uvalio jer je bio podoban nekoj strukturi pa sada vedri i oblači, muze silovito a grabi bahato. Iz opanaka i ručno zakrpljenog gunja, uskočio u firmirano eleganci odelce, vodeći se krkanskom maksimom: "što se više žabarski kreator, šupakmeraklija hefta u rčminu, i što je skuplje - odelce ima veću vrednost." Preko stomačine pustio kravatu kao kastom-mejd belu trkaću štraftu preko haube VW Bube, a na nožurde, sviknute na gumene opančiće, natakario uglancane cipele, ali samo sa šiljatim vrhom lebgajeb'o. Dosta stvari se može uraditi za tridesetak srebrenjaka, pa i od zabagrelog kokošara napraviti iluziju gospodina...
Od sveg tog perja i šljaštiluka, kravata ima najvažniju evoluitivnu vrednost, kao bodlje u ježa, brzina u antilope i oko u sokola. Kravata-totem koji ima magijsko dejstvo u očima našeg sveta: "propisno se utovi, prevuci kravatu preko stomačine, malo laži i smeškajući se izreklamiraj porcelansku protezu, rukuj se sa seljacima, ispeci vola i povedi trubače - i voala - uspeo si u životu!" A naš svet, od Turaka preko Austrougara i najvećeg sina naroda i narodnosti - Tita, uduvek je, i pored lažne želje za kurčenjem i traženjem slobode, oduvek je krišom i želeo tiranina, delomično jer voli da se samosažaljeva, a delomično jer mu je sama institucija demokratije oduvek bila nakaradna: "Pu, ko će sada misliti svojom glavom?!" - oduvek je bilo lepše biti ovčica, ali ovčica lažno nabeđena da je neki uber zajeban predator - jer, složićeš se, lepo je i živeti i u nabeđenju zajebanosti.
A institucija govnjive motke i kuke i motike postoji kod nas samo u slengu i bajkovitom predanju "kako je nekad, nekome popizdilo, uzeo motku pa Bećir Agu po leđima pešest puta... nakon toga je postao najveći jebač u kraju, seljančice se straobalno ložile sa njega, neki Saša Matić-Filip Višnjić sklepao par pesmica o njemu pa ih na prelima u G-duru cepao na bis... trala la... trala la..." Veoma lepa uspavanka narodu koji se odvajkada kurčio slobodom, a nikad nije stvarno voleo gledati uspravno. Navik'o je da šuti i skuplja mrvice sa stola vlastodržaca, kako se koji smenjuje u jahanju zadružne kobile. Oduvek je očekivao tiranina da mu te mrvice baci, nekad je to bio Nemanjić, nekad Ismail Aga, a naposletku kravataš je došao kao uglađena i modernija verzija viševekovnog poriva za proživljavanjem Štokholmskog sindroma. Vremena prolaze, ali naš narod i dalje ne poteže tu dugo spominjanu govnjivu motku, a ta dugo obećavana kuka i motika se dižu kao ćuna već četrdeset dana umrlog stogodišnjaka - jebiga, lakše je oduvek bilo skinuti gaće i naguziti se, biti u ulozi jebača je ipak malo zahtevnija rabota. Kravataš to dobro zna, ipak je on "narodski čo'ek".
Nasleđe koje se prenosi iz ruke u ruku, sa kolena na koleno. Mehanizam koji prenosi teret dela onih iza nas, njihove blagoslove i njihova prokletstva. Lanac koji uvek puca na najslabijoj karici.
Netka Pejić. U svojoj petnaestoj godini, po zidovima sobe lepi postere Zdravka Čolića. Hormoni se bude, ručica skoro svako veče krišom zavlači u pamučne gaćice, dok srce u njenim, mladim, a veoma bujnim grudima, lupa, kida. Između udvaranja Mileta Bibe, lepuškastog dvadesetpetogodišnjeg samostalnog autolimara sa novim Fićom, frizurom Ipčeta Ahmedovskog i Levis zvoncarama, i Siniše Hadži-Komazeca, najboljeg učenika u razredu, budućeg magistra i glavnog razvojnog inženjera u štutgarskim pogonima Mercedes Benca, dobrog srca, sa šešeljevskim đozlama od dva cola i uvek ispeglanom kariranom košuljom, bira naravno Mileta. Na seoskom vašaru, posle pešest Pelinkovaca, ponešena i ozarena koncertom Ljube Aličića, prvi put daje Miletu na zadnjem sedištu žutog Fiće, uparkiranog na putiću kraj seoskog groblja. U sećanju je na to veče ostaje pomešani miris Briona, miris Sarajevske Drine i rakije iz Miletovih usta, znoja i straha, straha od greha, osude partijarhalnog i večito smrknutog oca, lupanja srca...
... Godine prolaze, mlada i lepša nego ikada što je bila i što će biti, odavno je već spoznala tajne vaginalne manipulacije. Licitirajući pičku na visoko, jedne julske večeri u kabinetu predsednika mesne zajednice, skinuvši bele pamučne gaćice, dobija posao matičarke u mesnom uredu. Ej, matičarka - vlast je to, uspeh mlade žene! Usledili su večere sa drugovima iz partije, letovanja u Puli preko sindikata, činilo se da je svet pod njenom štiklom. Mlada, i veoma dobro svesna zakrvavljenih očiju nadničara ispred seoske čitaonice pri pogledu na njene jedre, zategnute butine. Ona je to iskorištavala, moglo joj se i toga je bila svesna. Preveslavala muškarce, igrala se, rasturala brakove. Veoma bahato i surovo.
Prošlo je još nekoliko godina, čekala je dugo fiktivnog princa na belom konju, iako nije nikada imala sliku šta bi uradila kad bi ga stvarno upoznala, niti se upitala da li ga je vredna ikada bila, jer pobogu - ko će razmišljati... Dokle ide, ide, a kad se sjebe - jebiga - božije davanje. Elem, godine su je učinile depresivnom, vremenom se počela bezgranično smarati. Umesto princa, izređao se defile konjina: vlasnik benzinske pumpe, bijeljinski gastarbajter-povratnik iz Beča, penzonisani major JNA koji ju je tukao, ciga bubnjar iz benda na sestrićevom ispraćaju u vojsku, ali tada je bila pijana, pa se nije volela ni sećati... Njene nekada zategnute butine, počele su pihtijasto oscilovati, ali to nikada nije htela priznati, ipak ženski ponos je veoma glomazna, inertna i nakaradna kategorija. Ali, ipak se osmeh javljao sa vremena na vreme, ozarivala bi se kad se seti da je još bila želja radnika sa seoske pilane, mladog veterinara Riste, a svesna dobro pogleda popa Ilije Filipovića...
Udala se za deset godina mlađeg Gorana Svraku, perspektivnog vulkanizera koja je krenulo u toku rata, nikad joj nije lep bio bogzna šta, ali dobar kao hleb, doduše vidno klempav, obećao je finansijsku stabilnost, i brigu o materi dijabetičarki. Svesna je bila da više nije pička kao nekad, prihvatila kompromis Goranove ponude. Daj šta daš, vrednost pičke nije bila tolika da se može licitirati kao nekad, znala je to.
Udebljala se, odavno prestala mamiti uzdahe mlađanih delija, jedino ostala u sećanju pokojeg sredovečnog brkice, vozača Tamića. Više joj ne smeta ni pokoji Goranov šamar, koji je pre par godina počeo farbati kosu i juriti bičarke iz srednje trgovačke. Nema volje da se bori. Dobila je kćerku... Kćerka je odrasla u prelepu devojku, koja gubi nevinost u nabudženom Golfu trojci sa Markom Pitom, konobarom počupanih obrva i golgeterom inter-seoskih turnira u malom fudbalu... Štafeta je predana.
